More nas zove!

Mislim da nam je dete tada imalo oko četiri i po godine.

Septembar beše, gledali smo da li ćemo na more, godinu dana pre toga istrošili smo se neverovatno, pa je muž bio na korak da odustane... ali...Ali, nemate vi ženu kao on... Stavio je sve na papir, koliko bi šta koštalo, koliko bismo uštedeli da ne odemo i koliko dugo bih mu isto prebacivala... I dogovor je pao...

Idemo na deset dana, najjeftinija opcija, znači u startu otpadaju sva moguća, predivna ostrva, a u obzir dolaze letovališta na približnoj udaljenosti od 12 sati, autobusom...

Ja mnogo volim autobus. Sad bez zezanja. Ne spavam svakako tokom vožnje, ali mi je mnogo sigurnije kada nas neko drugi vozi. Kada sam u kolima stalno zveram da li će nas neko udariti, ili ćemo mi udariti nekog, dete plače što je vezano... Ovako u busu, dete zaspi posle pola sata vožnje (baš svaki put), a ja na miru gledam kroz prozor, gledam film, čitam knjigu...

U agenciji su nam ponudili nekoliko opcija. Muž mi je prepustio izbor, mada je posle spomenuo da je i tu pogrešio. Reče, dovraga ženo, uvek biraš kuću na plaži, a nikad ne idemo na tu plažu, već na neku dijametralno suprotnu... I kad sam malo bolje razmislila, jeste bilo tako...

Kada smo išli u Sarti, bili smo smešteni u starom delu, a na plažu išli u novi deo...čitaj dugačko hodanje do plaže nekoliko puta dnevno jer klinac beše tad mali... sa svim priborom za kopanje, kanticama, čamcem, dušecima...

Onda smo godinu dana posle toga išli u Neos Marmaras, i umesto na gradskoj plaži, gde je divno bilo, da budemo, mi smo pešaka išli do neke Paradiso plaže... koja nije bila ni ništa lepša ni bolja, nego nam je čar bila u tim dugim šetnjama do i od plaže... Tada je još vozić išao tom trasom, pa je i to bio doživljaj...

I onda je muž pristao da idemo na more i te godine. Polihrono je bio izbor. Nisam bila baš oduševljena, gomila naših ljudi, dosta paradajz turista, ali šta ću... pristala sam na kompromis i to sam dobila. Ja sam već bila tamo, tako da sam znala šta nas očekuje pa sam... hm, kako ovo sad da kažem, priznam, šta ja znam, čitaće muž... Pa recimo da sam napravila mali plan...

Kuća je bila na plaži, pogled na more, milina, ali izabrala sam skroz suprotni deo mesta gde smo se prvog jutra kada smo stigli zaputili ka plaži... Muž i dete bili su predosadni, kao evo možemo ovde, ili mamaaa pa ovde ima mesta, međutim zacrtala sam poslednji kafić kada se krene ka Kriopigiju... i tako je i bilo...

Ne previše ljudi, ne previše naših ljudi... ne znam zašto i da li vi tako, ali ja kako čujem srpski na plaži sva se naježim... Ne kažem, ima divnih ljudi... Ali kako objasniti nekom da ste došli da se odmorite... da ne pričate o poslu... da čitate... Ponela sam pun kofer knjiga, greota je da ostanu nepročitane...

Elem, jednog dana bili smo na toj plaži... More, mir, blaga muzika, dete koje uživa... Sledećeg dana, napravila sam avanturu... Nagovorila sam muža, čitaj ubedila ga da je Hanioti blizu... Što realno i je, kada se ide kolima, busom, motorom...ali pešaka... Krenuli smo oko deset sati... Pešaka... Muž je posle deset minuta bio mokar od znoja, a dete je bilo u fazonu ok ti si mokar, a mamu bole leđa, znači moram pešaka... Prolazili smo pokraj nekih krasnih vila, skrenuli do jedne zabačene plaže ili kako oni kažu paralije, sa ogromnim crno sivim velikim jastucima... Videli smo silne insekte, ptice, neke ribice na toj plaži, za koje i dan danas ne znam koje su... Posle svog pešačenja i pauza, kroz sat i po stigli smo u Hanioti... Lutali po plaži, po gradu, kupali se, prskali... Sve u svemu divno proveli dan... Najsmešnij je bio klinac, koji je posle celog dana rekao: Mama, a šta kažeš ovde da spavamo, malo sam se umorio... Zaspao je u taxiju kada smo se vraćali u apartman... Nisam imala srca da ih teram da se vraćamo pešaka...

Sutradan smo išli do Kriopigija. Tamo nikad nismo bili i nismo znali šta nas očekuje... Otišli smo lokalnim autobusom (ide na nekih sat i po, dva), presmešne cene su tad bile, tipa karta za nas dvoje oko 3 evra... Prvo smo tražili stari grad, dok je dete uporno vrištalo, ali more je sa druge strane... Mislim, jeste on bio u pravu... More se videlo sa donje strane, a mi smo se penjali blago uzbrdo, prateći putokaze old town... Srećom, klinac se smirio kad je video mačke, kojih naravno kao i svuda u  Grčkoj ima mnogo...

Posle smo krenuli da se spuštamo ka plaži... Idite pored hotela rekao je jedan čovek... Malo naivno, poslušali smo ga... Ja sam mislila kad je hotel tu, tu je i plaža... Kad ono... Do plaže, maslinjaci, borova šuma, kozje stazice... Nigde žive duše... Ženo, jesi li sigurna da se nismo izgubili... Tata, naravno da nismo, branilo me je dete... Čika je rekao mami da je plaža tamo... Idemo tamo... Rekoh sine, hvala ti, samo što je čika možda kakav ludak, pa nas je poslao u šumu i sad nas posmatra... Dobro, dobro, preterujem, ali sad kad pomislim kuda smo išli i to sve sa malim detetom, ne znam da li bih ponovila isto... Dobro lažem, bih... U svakom slučaju stigli smo na kraju na plažu. Tirkizno plavo  more, plaža divlja, mi i još dvoje ljudi... Istrčali smo se, isplivali, ja vama ne mogu opisati sve rečima...

 

 Ljudi su nam objasnili da postoji nešto poput prave plaže, i da možemo uz more do tamo... tako da smo nekih 20-tak minuta išli kroz vodu, prošli kamp naselje i stigli do male uvale sa ležaljkama i još plavljom vodom... I restoranom na vrhu... Odavde ide vozić i autobus na svakih sat vremena, rekli su nam neki... 

Međutim, po povratku smo čekali isti prevoz nije ga bilo pa smo morali pešaka do autobuske stanice uzbrdo... Dete je pristalo na znojavog tatu, koji ga je nosio, jer kada kažem uzbrdo stvarno je tako i bilo, bili smo mokri, pretrpani stvarima, umorni...

Penjali smo se tako, opet kroz šumu, samo drugim putem, rekli su nam ovog puta samo pravo, i prolazili pored nesnosno velikih hotela, vila, neke su imale bazene ispred, u nekima su bile dnevne žurke... Zablenula sam se u jedan prekrasni hotel, i ljude oko bazena, kada je izašao konobar, i na smešnom engleskom nam rekao: Deca nisu dozvoljena!... Ali sačekajte... Onda se vratio, u ruke nam stavio dva koktela i sokić i rekao: Deca nisu dozvoljena, ali vama piće sigurno treba... Popili smo sve naiskap iz prekrasnih koktel čaša, bila sam dodatno nekulturna pitala sam ga da li možemo svi da se slikamo zajedno, nasmejao se i pristao, nije znao da bih ja mogla satima da se slikam, te nam je kvarno šapnuo: Ako dođete do 12, možete i sa detetom da uđete, samo me potražite... Obećali smo da hoćemo, ali eto sačekaće taj naš susret da se ponovo odlučimo da odemo tamo.

Nekako smo se vratili u Polihrono, i posle tuširanja i večere zaspali. Sanjala sam one koktele.

Sutradan smo morali malo da odmorimo. Muž je hteo da idemo na plažu ispred vile... Probala sam, stvarno jesam, izdržala sam čak pola sata ali more je bilo prljavo, sa telefona se čula narodna muzika (koju ja obožavam) ali nije mi za plažu... i opuštanje... I onda smo se opet preselili na onu udaljenu plažu... Klinac je tog dana našao i neko društvo, tako da je dan u potpunosti bio za odmaranje...

Nastaviće se...