Ja neću ovakav život

Kroz misli mi ceo dan prolazi rečenica: Ja neću ovakav život.

Znate, nije mala plava, bila nimalo naivna ni glupa, kada je sada već odavno, jednom Sergeju, koji je za mene tada bio pojam frajera, odbrusila: Ja neću ovakvu najavu.

Realno, ni ja je ne bih želela. Ali vaspitavali su me da ćutim, da sve poštujem, da budem uslužna, prema svima kulturna. Reći ću vam samo: jebalo me fino vaspitanje. Kontam da su i nju isto, samo je pukla u tom trenutku i rešila da stane ispred svih, ispred kamere i kaže: Ja neću. I zaradila time moje najdublje poštovanje.

E pa dragi moji, da znate, više neću ni ja.

Jer, u redu je reći NE. Ne želim. Neću. Ne moram.

Boli me uvo da li nekome smeta, da li je i šta očekivao od mene. Boli me uvo ma i dupe, ako moram da budem vulgarna više, da li će se neko iznenaditi, naljutiti, pogrešno shvatiti, nazovite to kako hoćete...

Neću 50 grama salame više dok čekam pola sata da dođem na red.

Neću da vas pustim preko reda zato što ste sa detetom od 11 godina! I mene čeka moje kod kuće, od sedam, gladno i žedno. Da ima 11 meseci, popustila bih, ovako, možete mi mahati sa kraja reda! 

Neću i ne želim da ispijam kafe i gubim vreme sa onima koji to ne zaslužuju. Hoćeš sa mnom na kafu? Neću! Nosi se i ti i tvoja kafa. Posle prošle kafe sa tobom, pola grada je ispiralo usta sa mojom porodicom, jer dete još nije naučilo da preskače ogradu ali bitno da smo ga na pet raznoraznih aktivnosti upregli. Poput konja.

Ne moraš da nas voliš. Ne moram da te volim. Ne moramo da pijemo kafu. A i ružno je da na taj način komentarišeš sve.

Neću i ne želim i ne moram, hvala svetoj Nati, da glumim lažnu ljubaznost i foliram se sa svakojakim debilima. Jer, ako niste znali, to je posebna sorta ljudi, koja misli da je Bogom dana. Za sve. Koja misli da je uvek u pravu. Za sve. Koja ne zna ni gde su joj muž ili žena, decu ne viđa mesecima, ali vrlo dobro zna gde ste vi, i vaš muž, a o detetu zna više nego rođena baka.

Nažalost sve je više debila. Koji kada im se suprotstavite nemaju gde i kuda, već krenu da vam pričaju iza leđa. Jer upamtite oni su sveci a vi džukele i kučke. I samo oni imaju pravo da se naljute na vas. Jer su u vašim očima videli koliko su mizerni i nesrećni. A ne dao Bog da to i drugi saznaju.

Neću da trpim nepravdu. I neću da učim dete da trpi nepravdu. Do skora je bilo, ako te neko udari, skloni se, kaži nekom odraslom. Više nije. Udari sine, i to još jače. Zašto bih ja njemu malom vidala rane, kao da je iz Kosovskog boja izašao, a vinovnik i krivac tuče, jede sladoled za nagradu.

Neću da se nerviram zbog posla. Naučila sam još ranije da smo svi zamenjivi. Daću svoj maksimum, ali nervirati se neću. I ne želim više da pomažem raznoraznima. Poput Crvenog krsta, te treba mi ovo, te pomozi mi ovo. I tako deset godina. Ali nije problem ni u pomaganju. Mislim, ja sam čak pomalo luda jer volim da pomažem svima, pa mi i ne bude to baš toliko teško. Ali kada me neko moli da mu pomognem, i ja uradim to, a on nastavi da cedi i cedi, i traži još i ovo i ono, ma leb vas jebo, sklonite mi se iz vidokruga, pijavice ljudske. Bila sam ranije u fazonu - evo ako vam treba moja krv, čisto da znate ja sam A+, pa javite samo da se prikačim da mi i ovo malo krvi i nerava i duše uzmete. Mada, mislim da im ni to pomoglo ne bi.

Neću da prihvatim izvinjenje kada mislim da nije pravo i iskreno. Kada znam da će se isto opet ponoviti. Za mesec dana. Šest meseci. Godinu. Ljudi se ne menjaju na bolje. Znam, jer videla sam. A više ne verujem u bajke.

Neću prva pružiti ruku pomirenja, ma da si mi i brat rođeni, ako si me povredio, unizio ili se igrao sa mojim osećanjima. Neću i ne moram ti se nikad više u životu javiti, jer čemu, evo recite čemu?

Da se pristojnosti radi, i jer je red i treba se tako, cmoknemo po tri puta u obraze, iako si mi istim tim ustima psovao muža, mene, decu, psa...

Ne želim se sa tobom zdraviti, jesti za istim stolom, meni je od takvih ljudi uvek bilo muka, ali sam trpela i ćutala. Sad više neću. Neću sa takvim nekim piti i pričati i okretati kao i uvek sve na šalu.

Neću da objašnjavam gde sam i sa kim sam, i da li mi je vino treće ili peto. Ako me muž isto ne pita, zašto bih vama objašnjavala? Ako ja njega ne pitam, važi isto. Najbolje bi bilo da se svim dušebrižnicima pre nego popijem nešto javim na vreme. Da znaju. I da mogu mirno da spavaju. Pa da ujutru u devet dok loču treću rakiju mogu da prokomentarišu: Zamisli, majka maloletnog deteta, a pije? Ma jok, živim od vode i sunca. Pored svih vas, sreća je što ne mešam i tablete za smirenje. Kakva bi to tek priča bila.

Možda sam ranije bila mirnija. Pametnija. Lukavija. Možda mi sve ove godine iza mene nisu donele neku silnu mudrost, već sam prosto i ja pukla od suludog sveta u kom živimo.

Ali baš takva, luckasta i svoja, ne želim više bilo šta što ne moram. I znate li šta je sjajno? Ja odlučujem šta je to.

Neću crni kaput jer ga je najlakše uklopiti. Neću da se uključujem u beskrajne školske Viber prepiske. Neću da sputavam sebe i to što jesam da bih se uklopila sa svima ostalima. Neću da pričam ako ne želim. Ili da ćutim kada se to podrazumeva.

Neću da se pravdam nikome. Jer ne valjaš ni ovako ni onako. Zašto si se slikala tako? Ili zašto slikaš samo glavu? Pa se slikaš cela, a onda je: A ne ide ti da se slikaš cela, šta će drugi reći? Ništa, evo slikaću cipele. Ajde molim te ko još to slika. Daj neku prirodu. Jao, bezveze su ti te slike, mislim kao da niko nije bio u Subotici, ili na Skijatosu, pa se sad hvališ.

Ma jedi... znaš već šta.

Slikaću glavu ako mi se slika. Sa napućenim ustima. Slikaću grudi. Noge. Zadnjicu. Niko vam ne smeta a iskaču razne sa svih strana, smetam vam ja. Zašto, pitam vas lepo? Ma znate šta, ne želim da čujem.

Neću da mi život prođe a da za nečim žalim. Da sam nešto preskočila. Da nisam probala, a htela sam.

Neću da me muž kad budemo imali osamdeset pita, je li zašto nismo te godine išli na odmor? Ili zašto smo onda odustali od planinarenja? Ili ja njega da pitam: Zašto nismo plesali više? Častili tamburaše? Ljubili se u nekim novim gradovima sa znanim rekama a nepoznatim ulicama...

Zašto nismo posetili Njujork, ili Pariz, otišli na Kubu? 

Neću i ne želim da kada mi dete poraste žalim što nisam više bila kraj njega, uz njega, sa njim. Neću da propuštam njegovo odrastanje, zarad nebitnih i nebitnih. Da ga učim svojim primerom kako je potrebno od jutra do mraka raditi da bi eventualno imao da odeš na more. Deset dana.

Neću da mi neko govori kako ću ga vaspitavati, oblačiti, šta ću mu pričati. Neka zna da je onaj koji ne silazi sa teve-a takav kakav je, neka zna da su ljudi uglavnom pokvareni i zli, ali da retki nađu retke, i da će samo takvi, retki i pravi, spasiti ovaj svet.

Neka veruje da je cela ova sprdnja počela od šišmiša i Kineza, i da je čovek čoveku vuk, i prečesto ubija njegove omiljene životinje. Neću da to sazna kada bude mator kao ja, jer kada živite u čarobnom mehuru, trebate znati da je to ipak samo mehur... I da će kad tad pući. A tad ste najebali.

I da završim celu ovu priču, neću lažne moraliste, nazovi prijatelje kojima trebate da im pomognete samo, ali ih nema da vas pitaju kako ste i jeste li dobro, neću lažne dogovore i obećanja, ono nedostaješ mi, a pomislili nisu u prethodnih godinu dana na vas, neću dramu, bes, svađu, ionako je život težak, svakome od nas na svoj način... Neću da me slušaš a ne čuješ, da moje boli širiš dalje, da bolje od mene znaš gde sam bila u petak, ili subotu, mislim, prevaziđeno je to, ionako se čekiram na društvenim mrežama... 

Ja samo hoću da živim i dišem i uživam i budem svoja sa svojima i da idem na balet za odrasle u slatkoj maloj suknji od tila, da budem sa otvorenim, sjajnim ljudima, koji se ne plaše da će moja svetlost umanjiti njihovu, i koji će biti tu i kada se častimo i kad mi treba pomoć da očistim toalet (dobro ne baš toliko bukvalno)...

P.S.  Mojoj prijateljici je juče bio rođendan. Ja je zovem Nata (jer mi je lepa, ma čuj lepa, lepša od Nate, i neko je nekad rekao da liče). Ona je crnka, pa se zeza da je crna Nata. E sad, pošto prava Nata pravi žurku u belom,  crna Nata pravi žurku u crno-belom. E sad, pošto je to ipak uveče, valja se i srediti. Ne gine mi neki crno-beli dres, i crvene štikle :), i baš me briga da li će se to nekom svideti ili ne. 

 

Neću da mi raspoloženje zavisi od toga da li je neko rekao vidi ova šta je obukla, i da li je poludela! Budite srećni da ne puknem još više, onda ću gradom šetati u bade mantilu, ili ludačkoj košulji. I tačno će me boleti uvo, da li će to nekom smetati ili ne. A sad me izvinite, mala iz srpske Atine je za svoj 40-ti rođendan okačila snimak koncerta, pa idem da pojačam do daske, sipam vino, i pevam sa njom naglas. Jer ona zna kako da živi, što i vama od sveg srca želim.

Lepu noć i lep život vam želim.