Priča o stanu, ma ne, priča o zecu, ukratko poslednji tekst!

 

 Proteklih nekoliko dana živim u dva stana.

I moram vam priznati, da je sjajno. Mislim, sam taj osećaj, hoću li se istuširati u jednom, ili u drugom, da li ću kafu piti na sunčanoj terasi prvog ili prelepom hladu drugog stana..., pa tek onda koju li ću komšinicu sresti, a koju uspeti izbeći, i na kraju, čitajte između redova, u kom ću stanu završiti, ako me ukućani iznerviraju, ili prosto ne daju da gledam omiljenu seriju (da budem precizna, po deset epizoda iste)... 

Pa evo i sami pomisite, zar niste prosto oduvek zavideli ljudima koji imaju jedan, pet, deset stanova i kuća? Niste, e jbg, ja nekako jesam. Mislim i dalje im zavidim, jer kao što  vam nisam rekla, živim u dva stana, ali nijedan nije moj. Iliti naš. Već iznajmljen, rentiran, zovite to kako hoćete. 

I upravo se iz stana broj jedan selimo u stan broj dva. Mislim, nikakva drastična promena, lokacija ili grad, idemo 500 metara dalje od prvog stana, samo jedna privremena opcija dok ne uzmemo naš, nešto kao zamena, a opet nije... I pade mi na pamet ljudi, jer ja prosto moram da vas pitam... Da li ste vi gledali cene stanova koji se izdaju u poslednje vreme?

Znači, kada sam ja došla u BG, čitaj pre 20 godina, mogao si naći lep, pristojan stan, u centru, eto recimo kod Vuka, za 200 evra. Sada vam treba oko 400 minimum. I to u nekoj staroj kući, ako je takvih još preostalo.

Sva sreća, rekla sam mužu, što smo ipak na Novom Beogradu. Baš sreća, rekao mi je, i poslao par oglasa za neverovati. Mislim, za pogledati.

Jedan je osamsto. Jedan je 1000. Jedan je 1200. Evra. Ne dinara.  Mesečno. Ne za više meseci. Luda ja.

Tada sam se ja bacila u potragu. Naravno, kad imate dete, onda potrebe deteta stavljate ispred svojih. U prevodu, kako moj junak, o kom nisam dugo pisala, ali pripišite to umetničkoj blokadi, lenjosti, čemu god hoćete,  ide sada u drugi razred, prioritet je bio da stan bude u blizini škole. I da bude pristojan. I da bude lep. I još, jer smo u proteklih par meseci pokupovali gomilu stvari, misleći da ćemo kupiti ovaj prvi, ali avaj, i da bude prazan. 

Pregledala sam stotine oglasa. Slika. Pročitala mnoštvo predivnih opisa. Znate ono, izdajemo kompletno renoviran stan, sa prelepim pogledom. Ponavljam, luda ja, nikako da naučim da je tu dodato malo magije, malo preuveličavanja, malo ulepšavanja. Inače, kako da shvatim da to kompletno renoviran stan znači da je isto urađeno 1987, mislim, halo, sad je 2020, i ja sam za popravku, a kamoli stan.

A divan pogled je ustvari predivan, pošto je visoko prizemlje, pa kroz rešetke na prozorima, vidite noge užurbanih prolaznika a u levom uglu se vidi (da ne kažem oseća) deo kontejnera.

I tako sam tražila i tražila, i Bogu hvala, umalo sam bila na korak da odemo u Kaluđericu (da se odmah razume, nemam ništa protiv Kaluđerice, mogla sam reći Sremčicu, Ovču, šta god vam od prigradskih naselja padne na pamet), jer dovraga, znam, rekla sam prioritet je dete, ali jebeš ga, mislim stan, ne dete, to nikada ne bih rekla, i tamo imaju sjajne škole, kad eto, pronađoh drugi stan.

Naravno, sve ovo prihvatili smo vrlo pozitivno.

Dete je oduševljeno što ima dva stana, i ozbiljno misli da će boraviti malo u jednom malo u drugom. Pokušala sam da mu objasnim da to baš neće biti tako, i da će njegove predivne tapete ostati u prvom stanu, ali to je izazvalo more suza, pa smo brzo prešli na novu temu. Tj, odvela sam ga da klopa pomfriti i neko meso, jer tada je mnogo srećan (verujem više zbog igračke, nego hrane, ali koga briga, dok pomaže), a i puna su mu usta, a sa punim ustima se ne priča.

Znam, znam, reći ćete kakva pogrešna taktika. Ali priznajte, to vam je kao kad detetu kupite zlatnu ribicu. Ili hrčka. Pa nesrećnik ugine. Samo se izvrne. I šta onda vi uradite? Hajde, iskreno samo. Trčite do najbližeg pet šopa po istog takvog ljubimca.

Što me podsetilo na moju prijateljicu čije je dete imalo belog zeca. Na nesreću, zeka je uginuo. I onda opet na nesreću, obišla je dva pet šopa i jedini izbor koji je imala bilo je da uzme ili crno belog zeku, iste veličine kao njihov prethodni ljubimac, ili malog belog zeku, jedno pet puta manjeg kao zamenu za uginulog.

Ona je izabrala crno belog zeku, jer joj se to činilo kao logičnije rešenje, a i navija za znate već koga, a detetu je rekla da je zeka promenio krzno u toku noći. Moram li spomenuti da je klinac tada bio presrećan. Posle nekoliko godina ipak, nije više bio toliko srećan, jer je to spomenuo na času biologije, i ne znam sad samo da li mu je teže što je dobio dvojku ili što su mu se drugari smejali, ali eto. U laži su kratke noge.

Ja lično bih izabrala bebu zeku. Naravno, detetu bih objasnila da se zeka skupio jer se kupao u toploj vodi, mislim kad može džemper, što ne bi mogao i zec.

Ali ostavimo zeca sada.

Mi ćemo još par dana uživati ovako na ove dve lokacije. I znam, znam, idemo samo 500 metara dalje, ali ljudi, kako na to pomislim, meni suze same idu, ne staju. Navika ili šta već. Ipak, ovde smo bili devet godina.

Čudno, sve vreme boravka ovde uglavnom smo kukali i gledali samo one stvari koje nam smetaju. Uzana dugačka terasa, na kojoj jedva stanu dve stolice, i to nakon pola sata nameštanja i ubacivanja... Kafić ispred zgrade, sa pijanim klincima, koji slušaju Stoju i Sinana i Mileta Kitića ( plus Janu i MC Stojana i meni omiljenu Šta će ti pevačica!), stari zidovi, prozori, vrata, komšije koje se u tri ujutru svađaju, ili ove druge što posle ponoći sviraju klavir i pevaju...

I posle svega toga, zbog čega bi normalan čovek pobegao u gore pomenutu Kaluđericu, gde bih sigurna sam imala svoje dvorište i mir, mi nikako da prihvatimo da nam se sve ovo u prethodnih par dana izdešavalo i da odrastemo, preselimo se skroz u drugi stan i nastavimo naš život tamo gde smo stali.

I evo večeras, umesto da pakujemo stvari i ceo naš život, ja sam na terasi, muzika iz kafića para mi bubne opne, uz milozvučni glas tada mlađane pevačice koja ponavlja: "...a kod tebe su još uvek moje gaćice...", i usput sam još uzela, kao svaki odrasli odgovorni roditelj, da popijem po čašicu - dve medovače i sela na neki stari tepih, jer me je mrzelo da ubacujem stolicu... i mislim o prokletom zecu, i pitam se da li je on znao šta...Mislim, onaj crno beli zeka. Da će biti zamena? I eto, suze su već na vidiku. Što je u jednu ruku sjajno, jer mi je muž rekao da će pobacati sve moje knjige, jer ne može više da ih tegli, ipak je to preko 25 kutija...

Ja sam se prvo iznenadila, mislim, molim lepo zar samo 25 kutija, čoveče, mislila sam da ih imam više, moraću da ganjam one pozajmljene, sigurna sam da bih onda imala bar 27, ako ne i više, na šta me je on histerično pogledao, pa sam njemu sipala rakiju, a sebi dosula, i sad moram da budem kao bubica. I da malo plačem.

Tako da izvinite me molim vas, odoh da kobajagi plačem, zbog zeca, Kaluđerice, muzike, o... evo puštaju sad i Kad bi bio ranjen... dok vam pišem poslednji tekst u ovom stanu, iz kog ne znam kako ću izaći... Prokleta Vaga i žena i sve ostalo što sam, i to moje večito vezivanje za ljude i mesta.

P.S. Slagala sam vas. Da je meni uginuo zeka, garant bih i ja za njim. Ne bi bilo druge opcije.