Mamin dan

Ok, tešila sam se u sebi, dešava ti se ono što se dešava mnogim ženama.

Mislim, ko još nije slomio štiklu? U sred radnog vremena. U sred srede.

A jutro je toliko obećavalo.

Spremili smo se za školu za čitavih 40 minuta. I to samo zato što sam:

1. Budila dete deset minuta, a on mi je jadan ponavljao: Još pet minuta i još pet minuta. - Prosto ne znam od koga je to čuo.

2. Zatim sam pristala da ga oblačim, kako bismo ubrzali izlazak iz kuće. Sine, rekla sam mu, ako budem rekla tvojoj učiteljici da sam te oblačila, nema šanse da ideš na Super raspust. Bar ne sam. Bez mene. Ali mamaaaa, još mi se spava, ponavljao je. I eto, šta ću, zarad mira u kući, glavi, i kako bih izbegla svakodnevnu trku zvanu kuća-škola-posao i nazad, zaglavih sa čarapama, i ostalim stvarima.

3. Onda sam, luda ja, pokušavala da se šminkam, jer kako ću na posao nenašminkana, mislili bi ljudi da sam duh, i da u isto vreme ponovo skuvam čaj detetu. Jer ne znam da li sam spomenula, da kako sam ga obukla, slučajno sam zakačila njegovom nogom šoljicu sa čajem. Tako da je klinac ostao da obuva čarape, ovog puta sam, a ja sam brisala sto i pod... Onda je poželeo da stvarno popije čaj, a ja sam već bila u fazi pudera, i gle čuda, dok sam stavljala senku na jedno oko, voda je već provrela, a meni su ruke bile od šminke, pa sam dohvatila najbližu krpu, međutim krpa je bila prljava od kafe i da ne dužim dalje, kada sam donela šolju čaja klinac je samo pitao: Mama, zašto mi je šolja ovako prljava? I kakve su ovo crne tačkice unutra? Dovraga, dete, uzećemo čaj napolju, daj da završim šminkanje.

Naposletku smo krenuli. Blizu smo škole, što je sreća, ali opet ne dovoljno blizu da bih pešaka u štiklama izdržala ovu dnevnu rutu. Znate, kod mene to ide tako. Obučem se za posao, nekad poslovno elegantno, nekad preelegantno, nekad ne znam ni ja kako, možda da pitate moje iz firme, kako definišu moj stil u til suknjama... obujem tufnaste ili nekakve druge čarape, i na sve to obujem patike. Bledo roze. I šta kažete, ko ima stila?

Ok, ujurili smo u školsko dvorište, dete je mission complete za sada, jurcam na posao, kako bih mogla doći u pristojno vreme, pa onda i otići u pristojno vreme, koristim gradski prevoz stanicu-dve, vozač me gleda i dobacuje: Luda noć, a? Mislim se u sebi lud mi je život, ali kontam da ipak želi da mi na nešto ukaže, kad pogledah u ogledalu, jedno oko mi je našminkano, drugo nije. Ali bukvalno, niti senke, niti maskare, izgledam kao iz reklame pre i posle. Razmišljam se da ga zamolim da stane na dva minuta, dok u pretrpanoj torbi tražim maskaru i senku, ali dovraga već smo kod firme.

Dodatno, u glavi vrtim film, koga sam sve od roditelja videla, dobro je, jutros samo dvoje, ali kontam da oni svakako misle da nisam baš svoja, te ih ni moja šminka ne može poremetiti.

Ušunjavam se pored portira, dok nema nikoga, okrećem glavu u stranu, a čovek pita i kako sam i kako dete, mislim se, pusti me da prođem bezbolno i bez blama, zatim ulećem u prvi toalet, nažalost muški, što saznajem kada kolega pokuša da uđe, a ja sam unutra, ali koga briga kada sam ja sad u fulu što bi rekli, i maskara je na oba oka i senka takođe.

U kancu obuvam štikle, jer kako drugačije, i pijem prvu jutarnju kafu i slušam kolege kako pričaju, ali nemam snage da im se pridružim, jer je tek pola devet, a ja sam već mrtva za medalju. Ali, kako sam rekla, jutro je obećavalo.

Dan se lagano zahuktava, te uradi ono, te završi ono, te možeš li ovo, možeš li ono, mislim se u sebi, sve mogu, mene trenira najbolji trener, moje dete, kad neko reče, možeš li da siđeš po hranu? Naravno, šta mi je teško, krećem, spuštam se stepenicama, u ruci mi je novac za dostavu, razmišljam da li imamo neki sastanak danas ili ne, odnosno mogu li na vreme stići po klinca, jer nam je tata na putu, kad puf... odjedom, preskočih stepenik, za trenutak pomislih da letim, i ne nije me uhvatio, niti pridržao niko, davno sam ja prestala da živim kao u filmu, svom svojom visinom i težinom, padoh na pod. 

I naravno, prva reakcija, gledam ima li koga oko mene, dobro je nema, bar ne fizički, ne računam kamere, taj ko gleda, ako gleda, imaće se čemu smejati,  ustadoh, uspravljam se, kad ono, ne samo što sam pala, nego mi se štikla skroz odvalila. Duplo dovraga. I šta sad?

Dostavljač čeka da isporuči hranu, ovi gore da jedu, a ja stojim sa novcem i štiklom u ruci. Odgegah se nekako do njega i portira, portir me gleda kako hodam kao da imam veštački kuk, krenuh da dam štiklu čoveku, sva sreća primetih, sva nesreća primeti i on, poče da se smeje, uključi se i portir, rekoh, ajme meni, šta me snađe, počeh i ja da se smejem, i tako nekako preuzeh hranu, dobivši i kusur, htedoh da ostavim bakšiš, čovek mi reče: Zadržite, trebaće Vam, i još mi dade nekakav lepak, koji je izvadio iz džepa, reče, možda pomogne. 

Krenuh ovog puta liftom, kako me ne bi neko sreo, tegleći one kese i čvrsto stiskajući lepak, odlučih da hranu ostavim u kuhinji i da se zalepim malo, Bože kako ovo glupo zvuči, potroših sav lepak, ali ne da se štikla, odvalila se, i to je to.

Naravno, svi su sve primetili, čim sam zakoračila u kanc, i taman da krenem da im sve objašnjavam, i preobujem se u patike - iako se tripujem da sam nekakva dama, a što bi jedna naša poznata ličnost (ne znam da li je glumica, sećam je se samo iz jedne serije) rekla: Prava dama se nikad ne preobuva, kada mi srećom zazvoni telefon.

Otrčah do mesta, javih se, drugarica Ksenija je bila na vezi, ona ima troje i poče mi sa pričom: "Jedva sam ih sve obukla, Ena nije htela da jede, bljuckala me samo, dva puta sam je presvlačila, onda je Đorđe polio Marka vodom, pa sam i njega presvlačila, pa smo kasnili u školu, i nisam skontala da sam sva prljava od Ene, i...", već sam se izgubila u njenoj priči, koja je toliko ličila na moju i na mnoge druge, majčinske, i mislila u sebi, kako eto nisam ni ja toliko neorganizovana i loša, mada, realno ja imam jedno, ona ima troje, i da sigurno postoje bolje majke od mene, ali i gore... I mislila sam tako u sebi, ima li gore od mene?, kad mi je Ksenija na uvo zavrištala: I sad ne znam gde je Đorđe, izvrištala sam se na njega i sad ne mogu da ga nađem!

Jao dobro je ima neko gori od mene! - rekla sam joj naglas. Mislim, Ksenija, brzo sam se ispravila, objasniću ti sad sve, ali zar nisi rekla da ste kasnili u školu... To znači da si ih ostavila tamo. I Marka i njega. "E, pa ispostavilo se da nisam, kada smo došli u školu, Marko je otišao kod svojih drugara, ali Đorđa nije bilo nigde! Što je najgore ne znam ni kad sam ga izgubila! - govorila je brzo. Znala sam, hitno stanje, moram joj se naći, rekoh gde si, dolazim... "Evo za dva minuta sam kod kuće, pa ću da vidim šta ću, vraćala sam se istim putem, dođi molim te bar Enu da čuvaš!" - rekla je i spustila.

Taman da zatražim da izađem, vidim zove me opet Ksenija. "Ne dolazi, našla sam ga! - reče. Pa gde je bio, šta se dogodilo, kontam i veliki je već, osam godina, zna se vratiti, kaže mi ona posramljeno: "Bio je tamo gde sam ga i poslala za kaznu što je polio Marka, u svojoj sobi u ćošku!  I sad kaže da ne može u školu, jer je u šoku! - stvarno ne znam od kog je to čuo!" Od nas, Ksenija, od nas. Ćuti, dobro je, vidimo se posle, tešim je. 

I tešim sebe: Nisi najgora, nisi. Nije ni Ksenija. Samo nam treba koji dan za predah. Odmor. I dobar obućar. I sve će biti u redu.

P.S. Osim ovog sastanka na koji treba da idem, jer ne smem u patikama, štikla mi je pukla, a jedina koleginica danas na poslu nosi 36, meni treba 39! Da nema neko ideju? Aha, znam, zvaću Kseniju.

photo:https://martinisandmotherhood.com