Mame sa velikim M!

Pre nekoliko dana, prijateljica mi je prosledila link teksta, u kome je jedna, ja ću je zvati Mama (iako je pored toga i bivša profesionalna košarkašica, zatim kako pišu raketni naučnik i izvršni direktor (kompanije Fleet Space Technologies), na zakazano predavanje ispred više stotina italijanskih učenica, došla noseći svoje mlađe dete u rukama, dok joj je drugo dete stajalo uz skute. Jednostavno, poremetili su se planovi sa bebisiterkom, kako ona piše na svom Linkedin profilu, dete nije htelo iz njenih ruku, nije ih imala kome ostaviti te je tako predavanje započela i završila sa njima.

Na kraju je dodala komentar: "Nothing can stop women to change the world." I iako ispod tog njenog komentara stoje oprečna mišljenja koliko li je to mudro, te da li je dobro ili loše organizovana, a u polemici su više prednjačili muškarci i sa kritikama i sa divljenjem, pored 349.105 lajkova, zaslužila je ne samo moj lajk, već i duboko poštovanje za ovaj potez. I zato je za mene Mama sa velikim M.

Postoje različiti ljudi. Sa različitim prioritetima. I večitim podelama. Počev od one na muškarce i žene. Pa dalje žene možete deliti na one koje su se ostvarile u ulozi majke, i na one koje će to biti, ili čiji je izbor da to ne budu ili prosto ne mogu. Kao što rekoh. Postoje razne podele. I u unutar tih podela. Ako ste majka, da li ćete se posvetiti svom detetu u potpunosti, ili poslu, ili ćete uspešno naučiti balansirati između jednog i drugog.

Neki kažu da majke, baš zbog te njihove uloge ne mogu biti uspešne.

Glupost.

Evo ja u svom okruženju, poznajem toliko uspešnih Mama (i za njih ću koristiti veliko početno slovo, znam nije ispravno, ali nećete mi zameriti). Neke su otvorile svoje firme, i vredno rade i šire se i idu napred. Neke su direktori u raznim firmama, agencijama, neke su angažovane u vladinim i nevladinim organizacijama.

Neke uspevaju da usklade sve obaveze, neke se muče, bore. Ali, jedno im je zajedničko. Tu su za njihovu decu. I svakog jutra grabe nove korake i biju neke poslovne bitke.

Kada sam na jednom od prethodnih poslova, objavila da sam trudna, dočekali su me usiljeni osmesi i lažna čestitanja. Kako sam otišla na kratko trudničko, a posle toga i porodiljsko odsustvo, nastupilo je ignorisanje mene kao osobe i pravljenje da ne postojim. Mislim, realno, niko ne očekuje da vas neko zove svakog dana, ali novim mamama bi sigurno prijalo da im neko iz kompanije u kojoj rade pošalje bar poruku: Čestitamo na prinovi!, ili Kako si? ili se makar na neki način stavi na raspolaganje.

Nažalost, po povratku za mene više nije bilo mesta, ali ni to mi nije bilo bolno, nego izlivi mržnje i ljutnje, što sam se drznula ostati trudna. Reći porodilji da svaka žena kada dobije dete postaje glupa, prelazi i najlošije niskobudžetne scenarije, ali u našoj zemlji, nažalost, nije neka novost.

Isprva, takvi komentari vas poremete. Sećam se da sam noćima raspravljala sa mužem, da li je to i koliko istina. Valjda još uvek pod uticajem hormona, znala sam često i zaplakati i misliti kako nisam dovoljno dobra, te da sigurno u tome ima istine. On je sve to stoički podneo, i uvek imao isti komentar: Da nisi bila dobra, na mestu na kom si bila, ne bi napredovala, ne bi radila, već bi odavno tamo dobila otkaz. I vremenom sam shvatila koliko je samo u pravu, jer nemoguće je da ste pre trudnoće radnik za primer, a posle porođaja glupi kao guska. Nešto tu ne štima. No, srećom ja sam imala tu slobodu da se okrenem i odem, ali često se setim i pomislim na one Mame (sa velikim M), koje da bi istu bebu othranile i nastavile život ostaju ili na svojim poslovima, gde ih ponižavaju, ili možda bez posla ostanu.

Ali možda je sve to do mentaliteta. Ili ljudi. Ipak, kažem različiti smo. Čitala sam skoro koliko neke naše velike kompanije ulažu u mlade. Postoje kursevi, jednogodišnje škole. Nakon toga polaznicima sledi zaposlenje, pa kako se ko pokaže. I pomislila sam, da li je realno očekivati da tako nešto postoji i za Mame?

U jednoj Italiji, junakinja sa početka priče, Dr Flavia Tata Nardini, pobrala je simpatije i pohvale, pričajući o važnim temama držeći svoju decu uz sebe. U nekom od parlamenata, videli smo majku koja usred zasedanja doji bebu. Možda je za Srbiju za takve stvari još rano. Ipak mi kaskamo za tim delom sveta, što nikako da priznamo. Jer zamislite u našoj realnosti da dođete na neki sastanak sve sa bebom, ili držite predavanje na fakultetu ili imate konferenciju za novinare a dete vas vuče za rukav.

Ali, realno bi bilo očekivati da žena, koja postane Mama, ne bude zbog istog ugnjetavana i ponižavana od strane poslodavca ili same firme.

A ja sam možda i optimista, pa sam verovanja da bi u iste trebalo još više ulagati, jer neki nisu ni svesni kolika se snaga krije u Mamama. Iako, ponekad dok rade, misle gde su im deca, organizuju im školu, čuvanja, pišu napomene muževima, bakama i ostalima šta se radi, rade domaće, uče pesmice, obavljaju kupovinu, i to sve u onih par sati nakon posla.

Mada, evo priznajem, više puta sam na poslove kojima sam se bavila nakon one nemile priče, dovodila dete u kancelariju. Jednostavno, nismo se mogli organizovati drugačije, muž i ja, a želela sam završiti posao do kraja, neretko je to bilo i van radnog vremena, u situacijama kada je stvarno bilo nešto važno obaviti... i imala sam tu sreću da sam imala podršku i nadređenih, i oduševljenog deteta, koji svima priča kako radim u velikoj kancelariji, zaboravljajući pritom da postoji još ljudi sa kojima delim prostor, i supruga... Često bi mi rekli, idi kući, završićeš sutra. Ali isto sam odbijala.

Jer kako bi rekla ona Mama sa početka priče: Ništa ne može zaustaviti ženu da promeni svet.

I čvrsto verujem u to. I ništa me neće zaustaviti.