D-mol
E moj stari...
I dalje se pitam jesam li dostojna zvati te tako.
Jer znam te ceo život a upoznali se nismo.
I bila sam ubeđena da imamo vremena, da ću te nekada slučajno sresti u Novom Sadu, proći onih 206 koraka Dositejevom... ili sačekati posle koncerta kada prvi put budem povela sina. A on te tada gađa mandarinama i belim zecom. Ili možda samo zecom, mandarine su sve tvrđe i tvrđe.
I onda... Odjednom... javili su da nema te više...I jesi nas spremao, i govorio: Tad budi jaka ti... najlakše je plakati...ali jesi li znao da će ovoliko nas, neke nepoznate, da boli... I muči tvoj odlazak.
Plakala sam u petak. Pa u subotu. I nedelju. Pa opet juče. Evo i danas. Dovoljno je da na vestima vidim tvoju sliku, ili tugu nekih isto nepoznatih ljudi širom sveta, koji čini mi se osećaju što i ja... a to je rupa i praznina i nemoć... ili ti čujem glas... i suze idu same.
Muž mi je rekao: Razumem da si tužna jedan dan, ali ovo je već preterivanje. Za pokojnim dekom nisi toliko plakala.
I samo u tom delu je u pravu. Nisam. Odbolovala sam dekin odlazak na neki sebi svojstven način, zatvarala sam se u sobu, sećala lepih vremena... i slušala tebe... i Slovensku, i Kad odem, Nevenu i nikad prežaljeni stih: Sale Nađ je umro u snu, slutim da je snivao Srem... slutim da je snivao nju ... a onda i one malo veselije pesme, da dođem sebi i zaboravim.
A sad si otišao ti. I jedina uteha bi mi bila da slušam tvoje pesme, dok razmišljam o prolaznosti života, i koliko smo samo matori, a mislimo da smo mladi... ali ja eto ni pesmu ne mogu pustiti...
Išla sam do Sava Centra, tamo je bilo toliko ljudi, toliko različitih generacija, sudbina... i svi su pevali u jedan glas tvoje pesme, a meni se koža ježila iz trena u tren, u grlu knedla, u očima more suza... a u glavi svesnost da je jedno vreme prošlo. I da se vratiti neće.
Kao da odjednom nestaje koprena kojom si nas čuvao, kao da nekakav nevidljivi plaš odjednom spada sa svih nas, i ja više nisam ono dete koje bezbrižno peva Ole lole i Ja luzer, već sam preko noći svesna da se ta epoha bezbrižnosti i tvoje ljubavi pretočene u reči i pesme, završila...
I izvini zbog toga što ti ne kažem Vi, nego ti. Ti si otišao sa 67, meni će uskoro 40. I to 40 godina sa tvojim delima uvek prisutnim... I dok sam trepnula prošao mi je moj život pred očima... I utisak kom ne mogu da se otmem, da polako počinju da odlaze oni koje volim. Jer starimo...
A bila sam 80 i neke samo majušna klinka, koja je birala tvoje pesme za svaki nastup u bakinoj kući... Sećam se sestre, pevala je uvek od Dzeja Da si moja devojčica... i baka bi se veselila, dizala ruke u nebo, i govorila meni: Hajde i ti nešto veselo, kakav D-Mol, i Priča o Vasi Ladačkom i Lepa protina kći... Ali ja nisam htela ništa da menjam. Ni njoj za ljubav ni što su me svi nagovarali...
U mojoj maloj glavi postojao je taj jedan prekrasni Vasa koji se propio i patio, jer nije bio sa onom koju voli... I sad ga krivim što verujem u pravu ljubav. I znam da se ista kupiti ne može...
Gledala sam te u Toboganu, snimala tvoja gostovanja po video kasetama, presnimavajući tatine filmove i lepeći nove etikete...Ima jedna stara emisija sa skečem iz Kviskoteke, Oliver Mlakar pita ko je Đorđe Balašević i tu su još jedna časna sestra i ne znam ko još, i ti... i neko kao pogađa ko je Đorđe Balašević, kantautor iz Novog Sada, a pogoditi ne mogu...
Tada sam prvi put čula pesmu Za treću smenu, i mada nikakve veze sa istom nisam imala, toliko sam jasno videla sliku tih nekih ljudi da me je i sad strah koliko si umeo da mi u glavu uđeš i svakom pesmom stvoriš film u mojoj glavi...
U osnovnoj školi bila sam na tvom prvom koncertu. U SKC u Pančevu. Pričao si koliko dugo nisi dolazio u Pančevo zbog ozvučenja u Hali sportova. Tada sam ponela tvoju knjigu zbog potpisa... ali kada sam te videla posle koncerta, nastavio si da ređaš šale i mi smo se samo smejali i smejali, i tek kada si otišao shvatio sam da mi je knjiga ispod miške i da sam kao omađijana bila...I knjiga ostade nepotpisana.
Posle toga, u srednjoj počela sam dolaziti na koncerte u Sava Centru. Novogodišnje. I veruj mi, nisu ulaznice bile toliko skupe koliko mi nismo imali novca, pa sam čuvala krišom svaki dinar dobijen za rođendan u oktobru da bih kupila kartu. A ni ti redovi u kojima smo stajali nisu bili strašni. Jeste bilo je i sunca (malo manje) i vetra i kiše (ponekad), ali bili su to nasmejani redovi, onih koji su te željno iščekivali i onih koji su sada u suzama i bez reči...
Sećam se tog prvog koncerta u SC, išlo je nas nekoliko iz Pančeva i niko tad još nije znao da tvoji koncerti nisu dvosatni program, nego avantura koja je trajala i po četiri sata... Koncert je počinjao u osam, i mislile smo stići ćemo na poslednji autobus za Pančevo u 23:45. Vraga smo stigle... Bilo je skoro pola jedan kad smo izašle iz sale na studenu novobeogradsku noć... Te večeri sam prvi put spavala u Beogradu, u Dunavskoj ulici, kod rođaka jedne od drugarica, opčinjena Beogradom, koncertom i ne želeći da se vratim u realnost...čitaj Pančevo.
I tako, šta još da ti kažem... sve se nastavilo i dok sam studirala... pa počela da radim... pa se udala i dobila dete...
Menjala su se mesta okupljanja: i Arena, i Madlenijanum, i Kalemegdan i Dom Sindikata, ali ti si uvek bio tu, sa novim pričama i pesmama, i prosto na kraju koncerta, nakon te četvorosatne vožnje na ringišpilu sa tobom, nikad nisam znala da li sam se više smejala ili plakala... Davao si tu emociju, bezvremensku, bezgraničnu. Davao si ljubav. I ko razume, shvatiće.
Pevali smo tvoje pesme kad smo išli na izlete, kad smo izlazili, pevali smo dok smo se veselili, dok smo bili tužni... Često me je muž zadirkivao: Kako misliš da znam kako si ako mi ne kažeš? A da, uvek zaboravim. Po Balaševićevoj pesmi koju slušaš.
Ponekad mi je falilo to da te i on razume, kao ja. Da zatvori oči i vidi i Bubu Erdeljan, i ne bude nikad kao Bane... da ga tvoje pesme nateraju da bude još emotivniji... jer ti si ne samo pevao o ljubavi, već si je i živeo...
I znao si to da pokažeš, bez stida i srama. Tvoju ljubav, tvoju Olju, uvek sam govorila mužu: Aman čoveče, on je njoj poklonio stih na bilbordu ( kako ono bi Pretposlednji dan aprila, srećan ti rođendan moja mila...) a tebe je blam da pošalješ Volim te... ccc... ali eto znaj imalo je uticaja, nisam baš dobila sonet na komšijskom zidu, ili bilbordu, ali su poruke sve lepše i lepše...a ne ređe i ređe...
Tužna sam stari... Dok se svega ovog sećam. Jer i sebična sam malo. Kao da kada kažem otišao je najbolji, ne mislim samo na tebe... već i na ta neka vremena, osmehe, uspomene...
Tužna sam i jer sina nikad neću dovesti na tvoj koncert. A obećala sam mu 2018. kad je imao pet da će ići na sledeći sa mnom. Kada smo čuli da si otišao, grlio me je satima i govorio: Znam mama da plačeš zbog Balaševića! Kako je ta korona morala baš njega da zarazi? Mislila sam dušo moja i ja se to pitam.
Rekla sam mu da ću nažalost prekršiti obećanje dato u vezi koncerta, ali da možemo zajedno da gledamo ono malo koncerata po netu, da čitamo knjige i slušamo pesme...
Valjda su to oni Neki novi klinci o kojima smo pevali sa tobom... samo se moramo moliti da budu bolji od nas... I molim se da će i biti takvi... poput nas... samo smo mi imali tebe stari... a nisam sigurna šta njih čeka... Ali kad smo preživeli devedesete, tužne i nesretne, valjda ćemo i sve što sledi.
Odmalena klinca uspavljujem tvojim pesmama... I imao je razne faze:sa četiri godine je odslušao Priču o Vasi Ladačkom, i na kraju me suznih očiju pitao: Mama, pa zar su njemu svi umrli, čak i on? Pa od toga da mi kaže: O mama ne opet Đole, promeni malo... Do toga da sam traži neku pesmu pa se nervira koju da pusti...( a Panonski mornar mu je omiljena)...
Tužna sam stari. Otišao si a toliko toga nam još rekao nisi. Slušala sam te kad sam se zaljubljivala, kad sam patila, gubila drage ljude, slušala sam te kad bih slavila, na Bogojavljensku noć, kad pada sneg a Beograd se zabeli poput Budimpešte... u kafani bih poručivala za kraj Divlji badem i Miholjsko leto i Naposletku... znam ne voleš kad svaku pesmu bar za strofu skrate ali i te strofe pevala bih u taxiju do kuće...
I imam ti još toliko toga za reći ali ako još bilo šta kažem zvučaće kao da se opraštam... a za to još nisam spremna... sinoć u Novom Sadu goreli su lampioni i baklje... rekli su da je to Noć kada si ti preplivao Dunav...ali ja znam... odlutao si samo malo... i gledaš nas sa smeškom...
I nadam se da god budeš živeo u nekom od nas, biće one ljudske dobrote i razumevanja, kad nije važno odakle je ko, već kakav je ko...
I zato... Hvala ti stari! Upamtila sam zanavek... Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči. I postoje oni retki poput tebe. Neponovljivi. A kada takvi odu, ostaje nam to da ih volimo.