Rijaliti deca

Znate, niko vam ne kaže kada rodite dete biće vam lako. Jer neće. 

I niko vam ne kaže da će biti dana kada nećete znati šta ćete sa detetom, sa sobom, kada ćete paničiti a u sebi govoriti ne paničim, ili ćete prosto zaplakati, biti pred nekom novom situacijom, kada ćete vagati koji izbor napraviti i uglavnom izabrati onaj teži, namerno ne kažem krivi.

Niko ne priča o tome da možda dugo, o da baš dugo nećete mirno i bezbrižno spavati, jer imate jedno maleno biće za kog ste odgovorni. Od trudnoće pa zauvek. Ja se još uvek sećam mame i tate kako me čekaju da se vratim iz izlaska, nekad namerno zaboravivši kljuć u vratima samo da bi videli da li sam skroz u redu. Ili se foliram da sam u redu.

Niko vam nikad ne kaže da može biti stresno, da može biti dosadno, o da, verujte, kad dete danima ponavlja jednu igru, a dani pređu u godine, i vama je već na vrhu glave ali igrate se istraživača, tri praseta, zlatokose i meda, da može biti opterećujuće... Ili da nećete znati kako da zabavite dete, da ga za nešto zainteresujete, da mu okupirate pažnju na duže od pet minuta... Ili da prosto ponekad neće hteti da se odvoje od vas... Ponekad ćete biti tužni, pod stresom zbog posla, nekog događaja. Ponekad ćete prosto pući. Jer niko vam ne kaže da... Svakom se desi. Svakom.

Pre nekoliko dana dok smo obavljali nedeljnu kupovinu, pokušavala sam istu ubrzati, jer em je virus posvuda, em muž čita svaku deklaraciju, od toga odakle je proizvod, do načina kako se sprema, a mi smo pošli sa spiskom od 100 stavki, bolje da čita Rat i mir kod kuće ako mu je do čitanja, mislila sam, te sam tako ja preuzela kolica i išla ispred dečaka. 

Ali moja zamisao nije prihvaćena najbolje. Od strane obojice. To je izgledalo tako što je muž još bio u prvom redu, za trećim rafom, dok sam ja bezbrižno htela da skrenem levo u drugi red. U toj nameri prekinuo me je vrisak deteta: Mamaaaaa! Okrenula sam se i videla ga kako trči ka meni, rekoh ajme meni šta je sad bilo, da bi mi on objasnio da smo mi porodica i da ne smemo da se razdvajamo. Šta ako se izgubimo? - tužno je pitao. 

I da, znam da znate da ću vam sad reći, niko vam ne kaže da više nikada nećete moći bezbrižno u prodavnicu, ako krenete skupa, skupljaćete se i gubiti, neka deca će plakati za mamama, neka zbog čokolade, neka će plakati bez razloga... A ako odete bez njih... jurićete nazad, da ne bi dugo bila bez vas, ili da ne čekaju večeru i slatkiše koje ste im uzeli. 

Dok smo došli do poslednjeg reda, nakon sat vremena i dvadeset osam minuta, izgubila sam svaku nadu da će se ova kupovina ikad okončati, kao i ono malo živaca što mi je preostalo. Objašnjavala sam mužu zašto da uzima/ne uzima određenu tunu, dok je on detaljno isčitavao etikete i rokove trajanja, zašto taj keks a ne neki drugi, pa onda koji puter, čudeći se jer već 15 godina uzimamo isti šta mu je sad... Dete je kao policajac jurišalo oko mene čim bih se izdvojila dva tri koraka napred, i kunem vam se u tim časovima gubljenja razuma videla sam ga kao onog seljaka u filmu Ko to tamo peva, kako mi se smeje i govori: "Dalje nećeš moći!"

Doduše, zamislila sam i sebe kako otvaram jedno po jedno piće u poslednjem redu, sedam na pod i nalivam se, kao oni ludaci u američkim filmovima, dok ostale mame i tate, mirno prolaze pored nas, savršeni u svojoj savršenosti, i deci okreću glavu da me ne gledaju. Bilo je to pre samu kasu, kada je muž odlučio da se vrati u red broj dva ili tri, jer nije mogao da izabere kese za đubre. Rekla sam mu tada, ako se po iste vratiš, uzmi i neko ćebe, trebaće ti, spavaćeš na terasi a napolju je baš hladno. Kako nije mogao da provali da li sam ozbiljna ili ne, a i dete je već počelo da plače: Neću da mi tata spava na terasi, odustao je, sva sreća, od kesa.

Te večeri rekla sam mužu: Ja ne mogu više, zabavljaj, animiraj, budi učiteljica, budi doktor, budi kuvarica, moram malo da odahnem. I on se složio, međutim, kada je naš divni dečak pred spavanje poželeo priču za laku noć, isčitala sam mu Knjigu o džungli skoro celu, i dugo ga gledala kada je zaspao.

Ujutru sam se požalila prijateljici, koja mi je na sve gore navedeno rekla: A da li ti je palo na pamet da mu prosto daš telefon? Neka gleda neki crtani, biće miran i boli te uvo.

Pomislila sam u sebi, nije mi palo na pamet. Možda zato što izbegavamo telefon. I previše crtaća. Možda zato što mislim da skretanje pažnje na taj način nije rešenje. Možda zato što sam ona generacija koja se još uvek opire celoj toj priči dece, tableta, mobilnih telefona... Jer meni dete treba da je dete, da jurca po igralištu, igra fudbal ili žmurke, jede pesak ili otkriva vrste drveća... Prijateljici sam pomalo licemerno rekla: Sjajna ideja, i prekinula vezu.

Kasnije sam od sestre i još nekoliko mama čula slične priče. Neće da jede ako ne gleda crtani. Ne može da zaspi bez tableta. Jedino tako je smirimo.

Pomislila sam u sebi. Zašto bi iko smirivao dete? Pa to je dete, u krvi mu je da stvari proba, da bude nasmejano i nesputano. Da otkriva i istražuje.

E sad, pošto sam ovoliko pisala, sramota me je da priznam da je ovo tek bio uvod. 

Pokušala sam se prisetiti naših mlađih dana, šta je bebac voleo, šta nije, šta smo puštali a šta smo izbegavali... I nekako sam taman htela da kažem roditeljima koji tehnologiju koriste kao umirujuće sredstvo, u redu je to, svako traži svoje rešenje, ne osuđujem, možda samo mislim drugačije, mora dete i pogledati nekog Miki Mausa, Duška, Bambija, Snežanu i patuljke, kada su me prosvetlili... To više nije ono što decu interesuje. Bar sudeći po novim trendovima, pregledima i neizbežnim pratiocima. Tako su mi rekli. Decu sada zanimaju druge stvari, evo vidi ovi youtube-ri, pričice za decu, ove malo starije (treći razred) i TikTok, sjajno zar ne?

Pogledala sam u ekran računara sa kog su se sa izveštačenim osmehom smešila dva lica, obraćajući se deci kao da su poluretardirana, i pitala sam se da li je moguće da je ovo popularno? Da je ovo ono što našoj deci neko pušta, prezentuje, da ovo deca traže...? Nije ni čudo što su devojčicama u osmom razredu heroji starlete i kriminalci, koji takođe ne silaze sa malih ekrana.

Dete se smiri samo kad ovo gleda, rekli su mi. Pogledala sam u dete. Pa u ekran. Pa u roditelje. Pa u ekran. Bez namere da ikome sudim. Ali dete ima svega tri-četiri godine. Valjda bi roditeljsko nema, nestalo je struje, nema više te emisije, bilo dovoljno da dete počne da gleda nešto drugo. 

Ali dete to voli, tu ima i druge dece, koja učestvuju i igraju se. Zagledala sam se i ja u onaj video, gde glavni junak igra žmurke sa dvoje dečice, koja se skrivaju po stanu/kući, i kao eto to je zabavno i smešno i ima milion pratioca i svi hoće da budu deo toga. Albumi, klipovi, ne znam šta još ne postoji.

I ni na jedan trenutak mi ne bi sve to zanimljivo ili edukativno, možda sam ja zastarelih shvatanja, iz nekog drugog veka, možda ja mislim da je za decu od osam devet godina Pipi Duga Čarapa i Doroti iz Oza, možda ja previše verujem u svet Hari Potera, magije, stripova, možda želim da moje dete uživa u serijalu o Pet prijatelja, da kad ide napolje da se druži sa drugarima upravo to i radi, druži se, a ne da deca sede jedno do drugog, zablenuta u svoje telefone, igrice... Možda želim da moje dete kada vidi nekog pisca ili glumca ili muzičara, oduševljeno juri da bi dobio autogram, ili fotografisao se sa njima, a ne da jurca za kakvim likovima poznatim samo po tome što svoj život izlažu javno, glupiraju se, i da ne idem dalje...

Uostalom, svi ti odrasli ljudi verovatno samo koriste trenutak i situaciju, i što se mene tiče, mogu raditi šta god žele. Ali dok god ja imam bar deo uticaja na moje dete, preskakaćemo to u širokom luku. Ali u celoj toj priči,  ipak me jedna stvar rastužuje i brine.

Jer prosto mi je žao sve te dece, svih ti pratilaca, svih tih roditelja. Pomislila sam zar ne bi bilo ispravnije i lepše, baš tu igricu žmurke iskoristiti lično, igrati se u svom stanu, ili parkiću, sa sopstvenim detetom, jer meni je smeh mog deteta nešto za šta živim, neprocenjivo, i draže mi je da isto slušam a dete uživa, skrivajući se ispod stola, vrata ili u ormaru, nego da gledam nečiju tuđu priču, realnu ili izmišljenju, jer snimanja ipak idu svakog dana, pa je pitanje više šta je zbilja a šta ne.

A da ne govorimo u deci akterima,  koja mi sve više, sudbinski, liče na one male američke misice, naviknutne da već sa tri godine idu na manikir, u solarijum, i imaju veštačke trepavice i navlake na zubićima. Nasmej se, reci ovo, uradi ovo, sad maši, sad sedi, pošalji poljubac, izbaci nogu, uvuci stomak,  kad sve vidim i čujem, prosto mi dođe da uramim moju sliku iz Bosne, kad sam imala pet-šest godina, i u gaćama jurcala po poljima.

Iako već unapred znam da će mi neki zameriti, osuditi me, ili samo prosto reći: Ko si ti i što se dovraga mešaš?, nisam želela da ovo zadržim u sebi. Otišlo je u etar, i ako je stiglo makar do jedne osobe, koja će svom detetu radije pročitati knjigu kad je nestašno, ili mu dati da crta, umesto tableta, smatraću da sam uspela.

Jer kao što sam vam rekla. Niko vam neće reći da je roditeljstvo teško. Da nekada nećete imati ni atom snage da se pomerite, a dete će vam se činiti neumornim poput Asteriksa koji je popio čarobni napitak. Ali na vama je da se zapitate kakvu budućnost želite svom detetu. 

www.bable.com

 

A sudeći po roditeljima danas, sve je više "in" voditi bebe na osmočasovna fotografisanja, zarađivati od dece,  živeti samo i isključivo za njihov uspeh - ali ne onaj da nam dete bude živo i zdravo, nego uspešno, popularno, sa što više followera, tako da dečaci sve manje liče na dečake, a devojčice više sa deset godina nisu devojčice, nego izgledaju kao ja na srednjoškolskoj maturi, a u časovima predaha i jednih i drugih, uzimaju svoje telefone kako bi sa svima podelili još neku priču ili fotku sa snimanja, pa nemojte da nas onda čudi što dete ne dođe u školu, jer je moralo sa mamom kod frizera da uradi pletenice, ili je umorno od fotkanja za vikend, pa umesto da ide na rođendansku proslavu kod drugarice iz razreda, ipak malo odmara, ili će na masažu.

I na kraju, možda će tako neko dete "uspeti", pa će stepen ludila biti još viši, dok će u slučaju da tako ne bude, isti ti roditelji upirati prstom u učitelje i nastavnike i društvo, koje je pokvarilo njihovo dete, a duboko u sebi znaće, ako su dovoljno iskreni, da su jedini krivci oni i izbori koje su oni pravili.

Meni su rekli da je bolje da svog sina vaspitavam drugačije. Kakav Hari Poter? Kakve recitacije? Daj to na stadion, pa baklju u ruke i nema da brineš. Zašto uvek moraš da štrčiš, uklopi se, kad ti dosađuje, daj mu tablet i nema da brineš. Ja nisam ništa rekla, jer odavno već znam sa kim se ne raspravlja. Nego sam se u sebi nasmejala, i klincu šapnula: Večeras gledamo Toma Sojera. I znate šta: Njegov sreći nije bilo kraja.