Nije svaki dan 8.mart
I tako uvek nekako iznenada, naprečac, ili se bar meni tako čini, odmah čim februar pokupi svoj poslednji, čarobni dan, kreću popusti i sniženja i svakojaka čuda koja nam se nude sa svih strana. Onako gratis. Kao da je sve to normalno. Jer stiže onaj poseban dan za žene. Kada je predviđeno da one uživaju. I kao da neće biti drugih popusta. I drugih dana za uživanje.
I kao da svaki dan nije nova prilika. I šansa.
Za zagrljaj. Ljubav. Razumevanje.
I da ako sad ne kupiš sama taj parfem nekom za poklon, dok željno čekaš šta ćeš zauzvrat dobiti, neće biti drugih poklona nikad više.
Jer nije svaki dan 8.mart.
Juče je bračni par u cvećari do nas zadovoljno trljao ruke. Konačno i oni da dočekaju da prodaju sve i da ne odlažu u otpad ili još gore, poturaju poluuvelo cveće sa svežim.
Ruža je koštala simboličnih 350 dinara, ista ona koju sam 7-og marta kupila za 250. Čak možda i starija jedan dan.
Ali neka, kako reče moj komšija, pa moraju i cvećare raditi, a retko šta je bolje od 8-og marta...
Jer nije svaki dan 8. mart.
Svuda gužva, po rafovima sve manje bajadera, bombonjera, rafaelo kugli, na ulicama buketi lala, ruža, nekog šarenog mirisnog cveća... I svi su na prvi pogled veseli, u žurbi ali veseli. Bitno je da se čestita ovaj tako poseban dan za žene. Neko stanje poleta i radosti, ali samo naizgled. Poput tornada upakovanog u najlepše odelo... i svakim pokretom, svakim okretom, stvari se vide drugačije...
A priznajem i ja sam doprinela toj euforiji. Još u subotu kada smo jurili prve poklone... Nekome cveće, nekome knjige...
Jer ipak sam ja dete iz doba socijalizma. Kapa na glavu, marama oko vrata i poslednji dinar za cveće mami. I učiteljici.
I opirem se tome kako su me naučili. I neću i ne prihvatam da je za ženu određen jedan dan, ma koliko god on sa nekog drugog aspekta bio važan. Kažu neki, da nije bilo tog dana, ne bismo imale pravo glasa. A onaj vrag u meni dodaje: Ako nisam živa treba li mi pravo glasa? Ako ću dan posle pažnje i cveća i brda poklona opet postati neka verzija Pepeljuge, ili nedovoljno cenjena zbog toga što sam žena, ili ućutkivana ili silovana?! vredi li mi stvarno taj jedan dan.
A onda sednem i gledam ovo moje dete, i razmišljam, a ko sam ja da mu kvarim sreću... Jer za osmi mart će svi odneti poklon učiteljici. On bi mudar rekao moja mama kaže da žene treba poklone da dobijaju svaki dan. Ali bojim se shvatiće ga pogrešno. Materijalno. Jer meni je poklon lepa reč. Citat iz knjige. Zagrljaj. Jedno Kako si? Ili čuvaj se, u moru izlizanih Srećan 8. mart.
Jer nije svaki dan 8.mart.
Ali eto, juče je stvarno bio. Dete je u školu otišlo pretrpano poklonima. Za jednu učiteljicu. Za drugu učiteljicu. Za zamensku učiteljicu. Srećom nisam znala kako se zove tetkica koja održava njihovu učionicu, jer i ona je po mom mišljenju trebala dobiti poklon kao i svi drugi ako smo već odlučili da se osmomartovski darivamo. Ili kako je sad ispravno reći: Mali znak pažnje a ne poklon.
Ili sreća pa nismo u Crnoj Gori, oni ukinuše poklone po školama.
I onda opet shvatim, ne znam šta li sam, neodlučna, luda, da smo u moje vreme (jao kako ovo zvuči matoro), u razredu sa oduševljenjem skupljali sve što smo imali pa onda po pijaci jurili poklone učiteljici. Ali to je bila ona iskrena, dečija radost, kada možda ni ne znaš šta taj dan znači ili bi trebao da predstavlja, već se osećaš odraslim i važnim, jer ti si sa svojim drugarima skupio ukupno 300 dinara i učiteljici ćete kupiti visibabe ili ljubičicu u saksiji.
I tužno se setim... da niti sam više to dete...Te da je danas to sa nama, suludim roditeljima, otišlo dovraga, neki se ni ne sete, a ovi što se sete i preteraju, ali ja se u sebi tešim kako sve to dođe na svoje... I da je to kultura. I da pravimo nekakav balans. I kakav bi to osmi mart bez poklona bio? Bar dok ne naučimo sve da se žena poštuje i čuva od 3500 grama u porodilištu pa do smrti. I ne samo žena. Svako ljudsko biće.
I pogledam tako ljude oko sebe.
Dekica sa prizemlja je u zgradu ušao sa šest istih kompleta nekih kupki i sapuna i šampona. Nasmejala sam se. Od srca.
Osmi mart. Dan posle koga ćemo svi mirisati isto.
Druga komšinica je uspaničeno došla da pozajmi malo cimeta. Dolazi joj sin na ručak. Nije bio mesec dana. Ali ovaj datum ne propušta. Nasmejala sam se. Onako gorko.
A u parku je drugarica iz parkića, sa njenih nepunih sedam, veselo mlatarala svojim haljinicom, crvene boje, koju je nosila i u petak i za vikend i evo danas. Rasčupana, prljava. Pita nas redom imamo li 20 dinara da joj damo? Neko reče evo ti 200 zato što je danas osmi mart. Devojčica je novac uzela sa osmehom i otrčala dalje. Nasmejala sam se. Onako histerično. Kao pred neizbežan plač.
Posle smo je sreli dok je sedela na stepenicama njenog ulaza, sa jednom bakom koja je stajala pored nje. Teška priča- rekla je baka- otac ih tuče stalno, i nju i majku i sestru...Ali valjda neće danas, ipak je osmi mart.
I pomislila sam u sebi dovraga, nije svaki dan osmi mart. I naglas sam rekla: Nažalost...
I dugo do jutra sam razmišljala može li se u ovoj našoj zemlji bilo šta nabolje promeniti... I kako da taj osmi mart iskoristimo da naglas kažemo i stop nasilju i zlostavljanju i iskorišćavanju? Kako da moje Ne uvek bude Ne, kako da nam se ne događaju više nekakvi pedofili, nasilnici, kako da na kraju godine ne brojimo mrtve žene ili druge žrtve... Da li bi umesto reklama na teve-u i bilbordima bilo bolje da umesto 30% popusta velikim slovima napišemo 22 mrtve žene u 2020-oj?
Kako da umesto što se dičimo položajem žena na ministarskim i drugim pozicijama, shvatimo da pola miliona žena koje imaju od 45 godina do 64 godine žive pored nas i bore se svakodnevno za svoju egzistenciju, jer su nezaposlene? Samo zato što kada dobiju otkaz ili postanu tehnološki višak njih više niko ne uzima u razmatranje za posao...
Da li da umesto materijalnih poklona decu učimo da je mnogo bitnije šta će reći, kako će se ponašati, ako želiš poklon za učiteljicu može, napiši joj pesmu, nacrtaj joj nešto...
I pomislila sam na sve one osmomartovske princeze, srećne što im je muž konačno kod kuće, ili koje su dobile par lala, ili novi privezak za narukvicu...srećne u svojoj zabludi...
Kako da mužu ili prijateljima kažem: Neću poklon! Neću ruže! Neću Srećan praznik! Hoću da me pitate kako si? Ali stvarno kako si, a ne ono reda radi... Hoću da mi budete snaga i podrška. I za osmi mart. I za deveti. I cele godine tako!
I mislila sam o još mnogo toga. A sve vreme mi je kroz misli prolazila mala crvena haljina i rasčupana devojčica...
I prosto sada znam da mora puno toga da se menja!
I umesto kraja.
Poruka za svaku ženu. Koja važi baš svakog dana!
Budi:
Jaka.
Ambiciozna.
Svoja.
Altruista.
Mudra.
Želja puna.
Energična.
Nezavisna.
A onda ćeš biti...
Ona žena kojoj si se ti divila. I kojoj će se neko drugi diviti!