Godine su samo broj, zar ne?

Za nekoliko meseci imaću 40. 

Nepojmivo zar ne, kako godine lete?

U glavi još luduje tinejdžerka, mada priznajem, sve češće se javlja i namćorasta, džangrizava baba, koja bi svakom rekla nešto, jer je svi nerviraju i skaču joj po toj istoj glavi.

Za nekoliko meseci, moj tata napuniće 70. Mama deset manje. Da nije njih, i spoznaje o njihovim godinama, nikom, ali baš nikom ne bih rekla koliko godina imam. Ostala bih na nekih svojih 25, ali glupo mi je da njih blamiram, misliće neko majka je dobila dete tek sa 35 (što je za njeno vreme bilo nenormalno, a danas standard)... Ipak, ni to mi ne pomaže, mogu ja pričati šta hoću, evidentno je da sam ja iz prošlog veka, sad su i oni rođeni posle 2000 punoletnim a meni je moja 1981. godina realno bila pre dvadesetak godina... Dovraga, pa  ja ću imati one godine za koje sam kad sam bila mala mislila da su katastofalne, kada više nisi ni devojka, a realno, još nisi ni baba, već prava pravcata tetka, koja bi sve a i ne bi sve, pa ti Jelena vidi šta ćeš sad.

Iako moja baba, ona prava, mamina mama,  još od  mog prošlog, da ne kažem 39-og rođendana viče kako sam uzela četrdesetu, dok ja to odbijam, i bunim se i ne prihvatam godine pred sobom, sve čećše me ove godine strefe po sred nosa, i treba mi malo vremena da dođem sebi...

Sve počne nekako bezbrižno, kao na primer kada me sin pita koliko godina imam i da li sam stvarno toliko stara, jer u njegovoj glavi 40 godina izgleda isto onako kako sam ih ja zamišljala kad sam bila mala, a ja se sad na njegovo pitanje smešim, i ubeđujem ga da sam ne samo mlada, već da ću živeti 150 godina... 

Pa onda, sve u istom danu, naiđu citati i fotke sa društvenih mreža, meni dragih ljudi, ili što bi stariji rekli (jao, još malo ovaj izraz neću moći upotrebljavati kad sam ja ta starija), moje generacije, koji slave i proslavljaju 40-i ili neki još gori datum...

Lajkujem tu i tamo poneku sliku, uglavnom one gde se ne vide svećice na torti, jer lukave su ove društvene mreže, jednom sam se prevarila, da ne kažem zeznula, kliknula sam na neke fotke sa 40-tog rođendana, a već posle pet minuta krenule su reklame i predlozi stranica i događaja, i ako vam kažem da mi je stiglo 7 ponuda za dekoraciju proslava sa naglaskom da su godine samo broj i da nema veze slavimo li 18-i ili 40-i, a ja sam ih u sebi psovala i pitala se, jbt, pa kako znaju, do ponuda za botox i antiage tretmane, posle kojih sam celo veče pa onda i jutro provela pred ogledalom i tražila znake starenja i razmišljala koje bih korekcije eventualno uradila i smišljala kada, dok mi je kroz glavu išla ona Merlinova pesma - Deset mlađa... I šta da vam kažem, samoubistvo u najavi.

A onda posle tog suočavanja sa ogledalom, i ponovnog upoznavanja sebe, svakog puta mi treba predah i nekoliko dubokih uzdaha i izdaha da shvatim da sam ja ta osoba u ogledalu. Ta poneka seda koja štrči iz duge kose, i bore oko očiju, dovoljno da se čovek zapita, pobogu da li sam ovo zbilja ja... 

U takvim časima, naravno, najbolje je imati nekoga ko vas može bar malo utešiti. Ponoviti onu frazu: Godine su samo broj!, ili nasuti vino do vrha čaše i iz sveg grla pevati: Ne može nam niko ništa...

Problem može biti ako ste okruženi realistima. Poput mog muža. Ili ne daj Bože, pesimistima. Poput moje komšinice. Prosto čovek da ih nikada ne pita ništa, kada mu treba malo lažnog elana.

Pitam tako ja mog dragog: Izgledam li ja kao neko ko će još malo 40? Kaže on: Izgledaš. Ja ponovim pitanje, u smislu da li si ti siguran, pa evo pogledaj, ova glumica ima 40, ja delujem bar malo mlađe? A on niti trepće niti reaguje, i kaže - izgledaš. Dobro, čoveče, ne moraš da ponavljaš i na muku da mi staješ, ja eto mislim da ne izgledam, a i ako izgledam baš me briga!!! Pa ako te je baš briga, što me pitaš? Izgledaš isto kao i ja, koji će još malo 40, tako da ti je to dovoljno. A ako mi ne veruješ, evo pogledaj našu sliku pre 15 godina! 

Naravno da nisam htela da gledam sliku od pre 15 godina. I da sam zalupila vrata i pretila mu da će spavati na terasi. On meni da kaže da izgledam kao da imam 40! Ma važi! Ovo mi je je još gore od one situacije ne znam da li sam vam već rekla, kada sam smršala par kilograma i krenula sa njim u šoping. I onako sva euforična, zbog željene kilaže, pokažem ja njemu farmerice koje mi se sviđaju, a on pogleda jednom u njih, pa u mene, i reče mi: Za te farmerice ti nije dovoljno par kilograma, za njih moraš da se prepoloviš. Suvišno je reći da sam i tad htela da mu zalupim vrata ali smo bili u prodavnici... Ali ovoooo, sa godinama, je priznaćete mnogo gore od svega.

Ipak, takav kakav je, surovo realan, ipak mi je donekle draži od komšinice. Ne verujete mi? Sedele smo tako nas dve, i glupirale se i slikale malo, uz vino i pesmu, kad ona reče: - Možeš li, molim te, slike da provučeš kroz neki filter? Ja rekoh, pa vidi kako smo lepe, niko nam ne bi dao naše godine... kud sam to rekla, vrag me odneo, kad je krenula da kuka, te uskoro će 35, te vide joj se bore, te mora da dotera i nos i lice, i celulit ima, ja je gledam širom otvorenih očiju i mislim se ženo draga C od celulita nemaš, lice ti je savršeno... i krenuh  da je tešim, pa joj rekoh ne brini, ti ćeš 35, ja ću 40... a ona meni na to Jao, jadna, pa dobro šta ćeš, još par godina uživaj, posle ćeš svakako biti baba... Rekoh kakva baba, ženo draga, dete mi ima tek osam, ako bude nalik nama, pre 30-e se neće ženiti... Kaže ona, ma ofucaćeš se kao baba... Evo i ja sam sa mojih 35... I krenu da plače kao kiša... Htedoh i njoj da zalupim vrata, ali bi mi žao, ne znam da li je udarilo vino, ili je osetljiva na priču o godinama ( Hej, 35, šta se sa 65 da radi?)..., ipak cele noći mi nije bilo dobro, jurila sam malo malo do ogledala, da proverim svoje bore, celulit i ostalo, a u glavi opet Merlin i prokleta pesma, da sam na kraju morala zapretiti sebi ne bih li došla pameti, pa povikah na sebe Spavaj, inače ćeš još neku boru dobiti!

Sutradan sam, tako sluđena i neispavana, otišla na feniranje, i frizeru ispričala moje muke. A on se, blago meni, čudio, jer prosto ne veruje da ću ja uskoro napuniti toliko godina, rekao mi je: Dušo, ja tebi 25 ne bih dao, ljubi ga majka, i ja i svaka godinama opterećena žena, ali ne beše to ono što mi je ulepšalo dan. Jer frizer je tu uvek da me sasluša i uteši. 

Po povratku kući, videla sam ženu zbog koje mi je zastao dah. Kao da se Monika Beluči stvorila ispred mene, u pepito haljini na debele bretele, sa crvenim papučama i slamnatom torbom. Gledala sam je kao opčinjena, a ona me oslovi devojačkim prezimenom, i zastade pored mene. Trebalo mi je par minuta da prepoznam svoju profesorku engleskog, lice joj beše nasmejano, vedro, rumeno, stajling besprekoran, pita me kako sam, šta radim, gde sam, kada ćemo na davno obećanu kafu... Ispričah joj sve ukratko. Upitah je kako je, šta radi, gde je, i kad ćemo na tu kafu... A ona mi reče da je u penziji, da se upravo vratila iz Turske, da planira u Grčku malo, a posle ako sve bude u redu, i u Italiju... Priča mi gde je putovala, šta je radila, i kako planira da za svoj 65-i rođendan napravi žurku na njenoj vikendici, jer je ni korona neće sprečiti da proslavi život i uživa sa svima onima koje voli...

I posle dvadeset minuta razgovora, na sred ulice, rastasmo se, ona sva poletna, radosna, života puna, dok čeka svoju 65. A ja sva zbunjena i postiđena, i čvrsto rešena da ću njenim stopama ubuduće. I što se žurke za moj famozni 40-i tiče. I što se shvatanja života tiče.

Jer godine su samo broj zar ne? A mi biramo kako ćemo ih živeti i trošiti.

P.S. I ja stvarno ne izgledam kao da ću uskoro 40. Ne izgledam. Odbijam. Ja imam 25 i još malo više. U duši. A to iz duše... to vam se vidi na licu.