Kada je vreme za odlazak?

Možda samo treba da ustanem od stola, okrenem se i kažem dosta.

Svima.

Da pokupim svoje stvari, iz svake jebene prostorije u kojoj me ima. Da sakupim sve svoje ukosnice, cipele, rasute ideje, po rokovnicima, po papirima, da sa prozora pokupim glupavu belu orhideju koja treći mesec ne cveta iako sam slušala još glupavije savete iz raznoraznih magazina, i brinula o njoj.

Zavukla sam se u maleni toalet, toliko mali, da kada bi neko gurnuo vrata na unutra, raspalio bi me o lakat, ili još gore, o glavu.

U toaletu je mračno, jedna sijalica ne radi, druga treperi. Razmišljam da li da zamenim iste, pokušavam se setiti gde stoje rezervne, ali onda onaj sa mog ramena, ne znam koji, anđeo ili đavo, šapuće: Nije to tvoj posao.

Da znaš da nije, odgovaram mu, a gledam se u ogledalo i ne znam više pričam li sa njim ili sa samom sobom.

A večito radim tuđe poslove. Oslonili su se na mene. Svi. Ne mislim na jednu osobu. Već na svaku koju sam primila u svoj život.

Ona je sposobna. Ona može sama. Ona je jaka. I onda me tako zatrpavaju iz dana u dan. Svim i svačim.

Spakuj me, otpakuj me, pregledaj domaći, napravi doručak, užinu, ručak, i to ne jedan, nego tri, jer svako jede različito,  završi šta treba na poslu, poseti roditelje, poseti komšije, ispravi ovo, izribaj ovo, posloži namirnice u marketu koje je neko drugi oborio, uradi i one stvari koje nisu moja obaveza, ali onaj čija su sedi u kafiću i fotka se, a svakako ću na kraju ja morati uraditi isto. Kad se on požali da ne može.  A ja neću znati da kažem ne.

Neću se čak ni pobuniti, negodovati, glasno opsovati. Biću srećna ako se ne budem izvinjavala, što se ja na startu nisam setila da uradim to sama.

Biću sretna ako se ugrizem za usne, kada me u prolazu neko zakači. Svako normalan oterao bi dovraga ludake koji jurcaju ulicom, psuju da se skloniš... A ja... ja se izvinjavam.

Kao da sam ja ta koja se zaletela. Večito kriva. Naučena da se uklapam, ne zameram, ne iskačem... i u ljubavi i u poslu...

Dok za mene misle da sam hrabra. Snažna. Neumorna. Brza i hitra. Neko ko ne pravi greške. Neko ko može sve. Super mama. Super žena. Super sve.

Dovraga, ovaj toalet je premali, i ne mogu ni disati. A kamoli uskočiti u svoje super odelo. Jer danas sam sve samo ne super. Ali to niko ne vidi. Ili se pravi da ne vidi. I baš ga je briga. I ovo prokleto svetlo me remeti. Sve jače treperi sa svakom novom misli koja mi se brzinom svetlosti širi kroz glavu.

Govorim sebi, ili mi ovaj sa ramena govori a ja potvrđujem da ne smem biti umorna. Tužna. Slaba. Ne smem pokazati znake stresa. Nervoze. Jer Ne ceni se ako pokažem svoje mišljenje, suprotno od nečijeg tuđeg mišljenja. Ako želim da moje ja, bude moje ja. A ne nešto drugo.

Jer odmah idu pitanja. Zar me nećeš podržati? Zar misliš da si ti uvek u pravu? A ovaj sa ramena viče i urla: Jebeno jesam! I ne, neću te podržati, pratiti.... po rečima i tonu liči mi na vraga, ali možda je zbilja moj anđeo čuvar kojem je preko glave svega, mene najviše i tera me da pustim da iz mene izađu potisnuta osećanja, i emocije, jer ja kočim svoj temperament, svoje ja, a zarad čega i koga i dokle?

U celoj ovoj paradi od naših života, umesto da živimo živote koje smo sanjali, što samo retki rade, podredili smo sebe drugim ljudima, poslovima, lošim vezama, lažnim prijateljstvima... novcu, kog jurimo da bismo ga odmah potrošili...i tako u krug...

Evo ja recimo, sedim u ovom zagušljivom toaletu, strepeći da li će mi neko banuti na vrata, sa već spremnim izvinjenjem koje ću reći, i disati ne mogu i živeti ne mogu, i ne znam zašto mi orhideja ne cveta, kada sam je pazila i čuvala, i zašto domar nije popravio ovo svetlo, i zašto je iz šteka sklonio rezervne sijalice, da, znam kreten sam, proverila sam, zbog zamene, znam luda sam, ali eto nisam ih zamenila jer ih nije bilo...

I ova glupava sijalica sve više treperi. I skače mi po živcima...

A sve što sam htela od života je jedna mala kuća, ma ne mora ni 40 kvadrata da ima, i dva velika prozora, i pogled na more. I leti i zimi. I jedan krevet za dete i jedan krevet za nas, jedan radni sto sa stolicom, dečiji, i malena pisaća mašina za mene, dok je dete u školi da kucam i pišem i stvaram druge svetove.

Ma, dovraga, ne mora to biti ni kuća na moru, može to biti i jedan mali stan, ali mora imati prozore jer moram videti nebo ili drveće ili ljude koji žure na svoje nesrećne poslove...i jedna pisaća mašina, znam nije to moderno više, ali ne znam da li ste ikada slušali zvuk pisaće mašine, dok napolju lije kiša i miriše sveže kuvana kafa?

A opet za takav stan ili kuću i sanjani život, potreban je novac, a on ne pada sa neba, i onda gle kompromisa, radimo stvari koje možda ni ne volimo ili na njih nikad nismo pomislili, kako bismo imali da živimo ono što sanjamo... i u svemu tome izgubimo i snove i sebe... i na kraju više i ne znamo kako je sve počelo. Ulazimo u razne željene i neželjene priče, upoznajemo razne bitne i nebitne likove...i trošimo se bezuslovno.

Muž mi kaže da sam sama kriva, jer prema svima i prema svemu prilazim naivno, poput deteta, ugađajući, dajući, ne štedeći se...

Umesto da naučim da se udaljim. Ignorišem. Da ne brinem. I da me boli uvo.

Da se udaljim od svih problema. Tuđih, koji me se ne tiču. Mojih, koji me guše. Umesto da naučim da je svako zamenjiv. I na poslu, i u prijateljstvu. I u ljubavi. Ponajviše ljubavi.

Umesto da shvatim da sam prokleta 92 dana posvetila orhideji. Koja ne cveta. Kojoj sam pevala, kupovala đubrivo i vodu sa vitaminima. I da shvatim da sam tih dana mogla malo više brinuti o sebi.

Svojim osećanjima. Mislima. Problemima. Odnosima.

Jer nisam ja bila ta koja je trebala plakati zbog nekih stvari. Ili se nervirati do zore kada su se desile neke stvari. Nisam trebala prva pozvati neke ljude, i pružati im ruku, nakon što su me laktovima i nogama izgurali na pod...

Nisam ja trebala sebe ućutkivati da bi neki drugi bili glasniji i bolji. Praviti se glupa, kad nisam, da neko drugi ne bi ispao glup. Praviti se da me zanimaju priče o ne znam ni ja više čemu, samo da se ne bih izdvajala...

Ili se praviti slepa, večito i stalno, i gluva, samo zato što neko to od mene očekuje, ili traži...

Možda sam prosto rođena da večito tapkam u mraku, ili u polutami sa treperućom sijalicom? Skučena, uplašena, krijući se po toaletima, raznoraznim ćoškovima, izvinjavajući se pre nego što nešto pitam, izvinjavajući se kad ulazim kod doktora, u prodavnicu, poštu...

Izvinite... samo da vas pitam...

Ranije sam bila ubeđena da je to odraz lepog vaspitanja, ali sad znam da je to najveća zabluda ikad, jer ja oko sebe ne vidim više lepo vaspitane ljude, oni su u manjini, kriju se poput mene, po toaletima, dok im štitna radi dvesta na sat, kriju se iza svojih računara, zalepljeni za stolice, na kojima sede i rade ne osam sati dnevno, već mnogo mnogo više...

Kriju se od ljubavi, povlače od sveta i nesveta.

Kriju se od svega, od sveta, od svih, ali što je najstrašnije kriju se i plaše sebe. Možda su oduvek bili takvi. A možda jer ranije nisu bili takvi. Nego su hodali uspravne glave, ne dajući na sebe. Znali bi kada da se okrenu i odu. Od pogrešnih ljudi, iz toksičnih veza, kidajućih poslova...

Pitam se imam li ja hrabrosti izdići se iz svega, konačno ugušiti svaku moguću erupciju u meni, jer sam kao hodajući vulkan, čija lava preti da pokrije i sprži sve... ne samo mene... nego i one bliske meni... Pitam se, da li ću shvatiti da lek za stres nije potapanje glave u zemlju... i skrivanje u toaletu... Već pluća puna ponosa i ljubavi i života...

Pitam se, hoće li svet propasti ako jedno jutro ne ustanem da spremim dete u školu... ili kažem ne kada mi nešto ne prija...

Pitam se a znam da neće. Ni trepnuti. Niti nestati i propasti.

Može biti samo bolji jer ću naći sebe i onaj deo sebe koji sam mislila da sam izgubila.

Jer svi za mene misle da sam hrabra. Snažna. Neumorna. Brza i hitra. Neko ko ne pravi greške. Neko ko može sve. Super mama. Super žena. Super sve.

A meni je večito za to potreban nekakav dokaz.

Priznavanje mene kao takve.

Pitam se, šta li će se dogoditi, ako se probudim jednog dana, i pokupim sve svoje stvari sa posla, u jednu kutiju ili dve, i odem kući i pokupim sve svoje trake i mašne i suknje i ukrasne grčke bogove koji mi se smeše sa polica... i knjige i sve moje priče i pesme... i dečiji radni sto i stolicu i pisaću mašinu, i moju jadnu orhideju, bez cvetova... i odem u neku kućicu ili stan sa dva velika prozora i dok slušam glasove svojih dečaka, mirišem tek spremljenu kafu i prstima udaram po staroj mašini i pišem... Zauvek.

Verovatno ništa. Drugima. Ali ja ću znati da sam izašla iz prokletog toaleta. I pokvarena svetla zamenila zracima sunca. Što je dovoljno za početak.

I znaću da i u onom uzanom toaletu, svetlo ponovo sija. Jer sam i sijalice zamenila pre nego što sam okrenula leđa i izašla. I uradila svoj posao do kraja. Kad sam takva. Pa ko bude poslednji, neka ugasi svetlo.

Jer ja nisam htela da ga gasim kad tako lepo svetli i ne treperi više. A i onaj sa ramena mi je rekao: Dosta! To nije tvoj posao. To treba neko drugi. I ovog puta sam ga poslušala. Bez raspravljanja.