Apel roditeljima! Apel deci! Budite deca, ne nasilnici!

Ovo je trebao biti jedan apel. Roditeljima. Deci. Ljudima. Da se ostave pretnji i nasilja. Da ne napadaju jedni druge. Da budu iskreni i nasmejani i srećni i sanjaju svoje snove. I ostvaruju ih polako.

Ovo je trebao biti apel mamama i tatama da pogledaju gde su im trenutno deca. Šta rade? U kakvom društvu se kreću. 

Podsetnik svima da deca treba da budu deca. A ne mali nasilnici. Jer nasilje nikada nije rodilo ništa dobro.

Jer…

Teško je. Teško je biti. Teško je biti roditelj. Teško je biti roditelj dečaka.

Ili to sa polom nema veze? Ili sa tim koji su razred?

Sećam se kada je bio mali, glavna briga mi je bila da li će lepo ručkati i spavati u jaslicama?

A sada?

Ako je sudeći po početku trećeg razreda, ne samo da treba da strepim od pune učionice i raznoraznih virusa, nisam hipohondar, ali ako niste primetili sve je više dece po odeljenjima… ili od obimnog gradiva koje se preleće brzinom svetlosti, ali nema veze roditelji su upozoreni da moraju još više raditi sa svojom decom… već i o tome da li će ga drugar iz razreda sačekati u parkiću posle ili će nedozreli četvrtaci uz psovke i grane pretiti deci dok ruše nekakav tzv.kamp napravljen trudom trećaka.

No da krenem redom.

Školski je čas u toku. Deca igraju između dve vatre. Mog klinca pogađaju. Izlazi iz igre mirno, jer nije od one dece koja vrište niste me pogodili, znači ne psuje i ne provocira. Drugar iz odeljenja mu se krevelji i ruga. Moje dete bi do skora na tu provokaciju ćutalo, ali rekla sam mu da ne da na sebe i da ne dopušta da ga neko maltretira.

Pita drugara: Što mi se rugaš, rugalice? Na šta drugar eksplodira i kreće u verbalni napad, ali je dovoljno prefrigan da zna da ne sme u školi da se obračunava, već ostavlja pretnju koja mi evo već treći dan ne izlazi iz glave: Prebiću te u parkiću. 

Moje dete odlazi u isti taj parkić, tog istog dana, bez straha da će rugalica isto pokušati, međutim, moje dete je slepo i naivno poput mene, jer meni su svi divni i dobri i sjajni. A nisu. Nikako nisu.

I da skratim. Rugalica (oprostite što ja tako o detetu, ali ovo je ona luda majka u meni), prilazi mom detetu koje je okruženo drugarima. Napada ga, preti, želi da se svađa. Moj klinac na trenutak naseda na provokaciju, ali pošto su se uključila i ostala deca i to da brane ovo moje, rugalica postaje neuravnotežen.

Kada je krenuo da preti da će išamarati drugaricu, moj sin odlazi do mame iz škole i dovodi je da reši situaciju. I tako im je ona pričala o nasilju, kako to nije ni ispravno ni mudro, i da ne treba biti opcija. I tu se drama završava bar za taj dan.

Mali je objasnio kako on to nije stvarno mislio, nego je tako pretio drugu jer ga je iznervirao i hteo je da mu se skloni sa očiju. Ja sam na trenutak pomislila da li je nešto slično čuo kod kuće, pa sad primenjuje u praksi. Htela sam pozvati učiteljicu, ali dete mi je reklo: Nemoj mama, nema veze, biće on dobar… pa sam popustila.

Posle mi neko reče mali je nervčik, nervozan stalno. I bi mi na trenutak žao deteta, ali zar se upravo sa takvom decom ne bi trebalo više baviti na različitim aspektima? I u školi i kod kuće pa i kod lekara. I za to ima leka, ali se ne leči tako što je dete u parku povazdan. Samo i prepušteno sebi. 

Ipak, muž mi je rekao da grešim. Kako naš sin mora da ima i takve situacije i da shvati da ima raznorazne dece. I da ne mogu doveka kao mama kvočka da idem sa njim u park ili šetnje, da ga moram pustiti… Da me ne shvatite pogrešno, ovo nije ništa strašno, jer em smo čuli mnogo gore situacije, i videli… pa pisala sam vam već da je mog klinca drugar u vrtiću davio, a sve zato što ga kako reče vaspitačica, mnogo voli. I treba da verujem svom detetu i ne budem nekakva psiho mama.

I već sutradan sam ga pustila samog u park ponovo, a bolje da nisam. Iza nekih terena, gde deca prave kamp, prišli su im neki klinci svega godinu dana stariji. Viđali smo ih i pre, jednom se nas nekoliko mama i umešalo, jer ne samo što psuju kao kočijaši nego su hteli da tuku ovu našu dečicu - zato što je to njihova teritorija?!- kao da im je to neko kupio, poklonio, ali shvatam i ja sam bila dete, ko prvi nešto zauzme njegovo je. Ali potezati grane i pesnice zarad te gluposti…

Umešale su se neke bake i mame koje su se tamo našle, i iako naša deca nisu dobila granama, isprskani su im rančevi i knjige, pa se dodatno pitam hoće li mi njihovi roditelji nadoknaditi kupovinu novog pribora?

Neko reče slučajno, ja nikad nisam u svom životu a imam previše godina, videla da flaša od 1,5 l lebdi u vazduhu i sama, slučajno poliva ranac? Što me podseti na situaciju kada je jedan mali drugom dečaku stezao ruku i uvrtao je, da je došlo do preloma a onda rekao kako je to bilo slučajno, pa je majka ovog drugog dečaka izbezumljena ali drčna pozvala roditelje malog nasilnika i predložila im da ona njima isto slučajno uradi isto.

Ja nisam hipik i ne verujem u ono mir u svetu, ali verujem u drugarstvo i druženje i u ono zajedno smo lepši i jači… Možda ovakve stvari svako dete treba da prođe i uči se životu, ali ne mogu se oteti utisku da ako ja svom detetu pričam kako nasilje nije ni opcija ni rešenje, čine li to drugi roditelji?   

Kažu li svojoj deci da to nije ni lepo ni kulturno, ni potrebno, razgovorom se može sve rešiti, ili ponekad odlaskom, udaljiti se od nekog ako ga nervira, smeta… Ili im kažu ako ti se neko ne pokloni u parkiću jer si ti naš Bogom dani kralj ili se buni što ga maltretiraš pesnicu u lice i gotova priča.

Htela sam da ovo bude apel svima, deci, roditeljima, učiteljima, da je pored srpskog i matematike potrebno valjda decu učiti i onim istinskim vrednostima. Poštovanju, zahvalnosti, ljubavi. Da vrisnem naglas: Probudite se iz ovog košmara, proširite vidike, pa šta ako svi psuju, vi ne morate, pa šta ako su svi na telefonima, vi ne morate, pa šta ako je neko zauzeo vaš kamp, probajte zajedno da budete u istom, ili napravite novi, još bolji. Htela sam da napišem: Učite svoju decu da si od svake ružne reči, misli, nasilja i ti sve ružniji unutra u duši. A dečija duša treba da je čista.

I za kraj da budem jasna, sigurno je tu, u tom sukobu, bilo divne, kulturne dece, i divlje i raspuštene, sa obe strane. Ali je isto tako tužno da ova prva uvek budu gurnuta u stranu, stoje i niko ih ne čuje, dok ovi drugi bučni, misle da vladaju svetom jer su tučom osvojili dečiji kamp napravljen od lišća i pruća. Kakav uspeh, deco draga! Kakve kvalifikacije za dalji život!

Pitam se evo upravo sada, pohvale li se posle mamama i tatama, kako su drugu pretili u školi ili razrušili nešto deci, i jesu li im roditelji ponosni zbog toga? Ili ih roditelji ni ne čuju, jer je tata zauzet poslom, i spava posle ručka,  pa malo-malo drnda telefon, pa popije koje pivo, a vikendom jebe sekretaricu u okolini Beograda, a majka je u salonu za ulepšavanje gde stavlja trepavice i kojekakve filere, pa malo pegla čisto da ne bude da ne radi ništa, gleda rijalitije i sanja o njima, pa se malo dopisuje sa komšijom jer to sad svi rade, eto i muž njen isto…pa se onda svađaju, jer se ne podnose, neretko tuku… a dete gleda i uči i prepisuje, nažalost od pogrešnih. Ili iz kuće pobegne u park. I tu postaje osvajač sveta. Jer su trećaci debili i treba ih izgrebati granama. A drugar iz škole ne sme njega da zove rugalicom. Jer je on car, faca i super junak. Samo pogrešnih vrednosti, ali to još ne zna.

I kao što sam rekla. Teško je. Biti roditelj. Ali je izgleda danas još teže biti dete.