Mama, izbaci me iz te grupe! (Kada je vreme za telefon?)
Poklekla sam pred izazovom roditeljstva i pred dečijim plačnim očima.
Rekao je umiljato i fino, kako samo on to ume: Mama, hoćete li mi kupiti telefon, ipak sam treći razred a svi imaju? Trebala sam tada znati, da čim mi toliko lepo imitira umilni pogled mačka u čizmama, još uvek nije za telefon, već za crtaće, ali avaj.
Rekli smo da ćemo razmisliti ali nekako smo se spetljali i zbrzali, te je kroz samo dva dana dečiji osmeh zamenio tužnu facu, a iskrice u očima suze koja sam videla, kada je ugledao upakovan poklon sa telefonom unutra.
I znala sam da sam se zeznula i naglas sam isto rekla mužu, i dok sam se premišljala i dok sam kupovala pa onda pakovala telefon, a definitivno sam znala da sam se sjebala, oprostite na mom rečniku, onog trenutka dok sam mu instalirala Viber i ostala čuda, vodeći se onom starom pogrešnom - kud svi tu i mali Mujo… i sada tako očajna tražim način da nešto promenim, a opet ne mogu sama ni protiv deteta, ni protiv drugara koji imaju telefone niti pored cele IT revolucije, digitalizacije i savremenih metoda komunikacije, protiv ovog prokletog virtuelnog sveta…
Imali smo mi više razloga da kupimo telefon detetu, ali evo tri glavna:
1. Krenuo je sam u školu. I iz škole. Pa da se javi i nama i dogovori sa drugarima. Znam reći ćete, zar mu niste mogli zadržati satić koji je nosio? Mogli smo, ali satić je malo malo skidao sa ruke i pri tom je meni svaki put stizalo obaveštenje da je to uradio. Ako pere ruke, skine sat. Ako igra odbojku, skine sat. Ako mu smeta dok piše, skine sat. I tako u nedogled. A pri tom, ponekad bih skroz zaboravljala da ga čuju i ostali dok pričam sa njim. Ipak je neprimerno da dete pred drugarima pitam da li je išao u toalet ako ga boli stomak?! A to bi svaka majka pitala… Ili da ga zovem ljubavi, junače itd.
2. Shvatila sam da je krajnje vreme da se dete osamostali skroz u školi. Pod tim podrazumevam i to da će upamtiti/upisati šta ima za domaći, ili kad rade neki kontrolni, vežbu i slično. A i iskreno, nadala sam se da će kada svi budu imali telefone napraviti svoju smislenu grupicu i razmenjivati šale, domaće, pitanja i slično. Iskreno, malo mi je preko glave roditeljske Viber grupe i pitanja nose li šta i kad, imaju li ovo ili ono, koju htela ne htela moram da pratim jer ima i informacija koje učiteljica prosleđuje.
3. Nemamo fiksni. Eto samo to ću reći. Oj prokleta mobilna telefonijo.
Znate, kada sam ja bila mala, pored zida, stajao je narandžasti Iskra telefon, sa brojčanikom, iz 70 i neke. Na telefon se isključivo dok smo bile male javljala odrasla osoba. Tako da mi je prvih deset godina života prošlo u razgovorima sa babama, dedama i drugom rodbinom koji bi se prvo sa mamom i tatom ispričali pa onda tražili mene i sestru na kratko. Kada sam krenula u školu smela sam da na bukvalno deset sekundi, pozovem drugaricu ili druga da bih im rekla gde ćemo se naći i kad, ili da proverim nešto oko domaćeg. Tek su krajem osnovne škole počeli dugi telefonski razgovori, uglavnom kada roditelji nisu bili kod kuće. A da bi me neko dobio, kada me pozove, morao je da prođe KGB ispitivanje mog oca: Ko je, odakle je, šta želi, zašto me traži? Ko su mu mama i tata i gde žive? I nije bilo bitno da li je pozivalac bila drugarica ili drug. Molim lepo, prvo sve mom tati objasnite pa ćemo razgovarati. I kada smo kupili najpre digitalni a posle i bežični telefon, naš prvenac je i dalje ostao u dnevnoj sobi, kao sećanje na neka stara dobra vremena. I kao vrhunska zamena, kada bi se novi telefoni kvarili.
Kada sam dobila mobilni telefon, nije on bio samo moj, ma kakvi, bio je jedan za celu porodicu. Dešavalo se da mama, kada ona nosi telefon sa sobom, dobije i naravno pročita poruku od nekog mog ili sestrinog dečka, ili još gore od drugarica poput: Nadam se da tvoji nisu provalili sinoć da si popila dva vina i da si zakasnila. Ma jok nisu, ne znam da li je gore što su pročitali poruku ili videli mene kako čizme stavljam na sto u kuhunji…
Elem, svoj prvi samostalni telefon dobila sam tokom studija, verovatno ne bih ni tada još, ali znala sam da se zadržim na faxu ili da kasni Beovoz, pa čisto moji da budu mirni. Na sreću, i kažem to najiskrenije, nije tada bilo Viber grupa, a o Tik Toku i ostalim aplikacijama da ne govorim.
Zovite me kako hoćete, ali stvarno ne marim za prednosti savremene tehnologije i društva, pored otuđenosti koju svi navode dok sedimo u kafićima jedni do drugih i gledamo u telefone, priča li iko o tome da ni deca ni ljudi više ne znaju da pišu, ne čitaju knjige, ne uče od igrica, šta prate i koje sadržaje gledaju? Svakog dana je izgleda normalno strepiti od nekog novog izazova, i pitati se jao neće li to možda moje dete videti?
Mada, da ne bude da odmah razmišljam o najgorem scenariju, dovoljno je zaviriti u dečiju Viber grupu. Neuki u ovom svetu kakvi jesu, a opet svi sa telefonima u rukama kao simbolom da su veliki i svoji, iz sata u sat prave nove grupe, šalju jedni drugima poruke, koje su daleko od onoga kako sam ja maštala da treba da izgleda dečija grupa. Ili kako je nekada komuniciranje teklo dok sam ja bila u školi.
Legli smo suprug i ja tako, prošla je ponoć, kreću da stižu poruke, kaže mi muž, ko ti sad piše, rekoh kamo sreće da je meni, detetu je. Do jutra je imao oko hiljadu poruka. A poruke tipa: wtf, grrrrr, sereš, dupe, jbt, cool, ša oćete?, grozna ti je slika, hoćete još ili vam nije dobro?
I naravno da ne učestvuju svi u toj prepisci već samo neki. I naravno da se zapitate, šta rade ta deca budna u to doba, a ujutru idu u školu, da li ih neko nadgleda, isprati, kontroliše… Treći razred. Shvatam ja da smo mi svi zauzeti, umorni, iscrpljeni, da svaki roditelj dete vaspitava na način koji želi, ali ne znam, možda sam ja iz nekog drugog doba, meni je ovo sve pretužno… Osećam se kao u nekom SF filmu, gde svako dete ima svoj telefon, i sede u parkiću jedni do drugih ali niko ne razgovara već bulje u svoje ekrane i dopisuju se. Ne znaju koje je boje nebo, ne mogu da potrče jer su nagojeni od sedenja, grickalica i gaziranih pića, ako im donešeš nešto samo uzmu, bez podignutog pogleda ili izrečenog hvala. Sa telefonom spavaju, idu u toalet, telefon je deo njih, i sve se svodi na njega. Ne znaju kako zvuči iskren smeh, to je za njih onaj smajli što plače od smeha, ne znaju kako im glasovi zvuče uživo jer ne pričaju a i nešto kad kažu skraćuju i sve se svodi na A, na, šta…
I da me ne shvatite pogrešno, nemam ja prava da kritikujem decu čiji se rečnik svodi na gore navedene fraze i izraze, spojeno “neznam”, pozive za Tik Tok, i vređanja… Ali imam sva prava da svom detetu objasnim zašto to nije dobro za njega(njih) i imam tu sreću da je on još uvek mali i da mi on sam kaže: Mama, izbaci me iz te grupe.
Nažalost, imam i tu nesreću da sve vreme razmišljam kako to trajnije da se reši, predupredi, da li se prodrati na sav glas na roditeljskom: Hej dragi roditelji, znate li šta vam deca pišu? Da li vas je briga? Da li ćete reagovati? Ili da im na kvarno ubacujem učiteljicu u svaku novootvorenu grupu, i nadam se da će ih to zaplašiti?
Imam i onu opciju da detetu zabranim telefon, ali skroz mi je glupo da njega kažnjavam zbog nečega za šta nije kriv. A i ne mogu mu telefon zabraniti doživotno.
Možda ako se mi roditelji udružimo, jer cilj nam je isti, a to su naša deca… Muž mi je rekao da sam preveliki sanjar… A ja… zaspala sam i sanjala kako su me svi roditelji zatrpali porukama nalik na poruke njihove dece… I nisam mogla razumeti ništa, a kada sam upalila svetlo, sa police sa knjigama smejao mi se Don Kihot i govorio mi: Biće ovo teška borba protiv divova. I zbilja, znala sam, divovi ili vetrenjače, borba počinje.