Četrdesete

Ovih dana sve mi se svelo na podvlačenje nekih crta. Računa. Štikliranja za sve što jesam. I nemirnih tuga za sve što nisam uradila. Pluseva i minusa, prekrižavanja imena… Kao da kopam po nekoj ogromnoj kutiji punoj uspomena, i zaplačem kako izvučem neku srećnu… Pa se onda prisećam i rukama je mazim i pletem mrežu poput pauka, i nostalgično se pitam da li je stvarno već toliko prošlo… A kao da je juče bilo… Da li je to stvarno bilo nekad? I ne bih to setno sećanje da pustim ali ono klizi i klizi i vraća se u kutiju da me opet nekad, kad vreme dođe, na sve seti…

Isplačem se tako malo, skinem prašinu sa starih slika i bude mi lakše, ali ovo moje kopanje po dubini sebe nosi i neka tužna i ne baš lepa sećanja. Data, prekršena obećanja. Izgubljene, neprežaljene ljude. Čase kada sam poželela da me nema. Ili da nekih drugih nema. Da nikada nisu svratili u moj život.

Neko je napisao: Moj je život uvek jedna emocija previše. Htela sam na to dodati, moj je do vrha emocijama puna kristalna čaša. I u ovoj noći polaganja računa, nikako da se otmem utisku, da su tu čašu više držali drugi nego ja sama. I kada rukama po toj čaši prođem, osete se napukline i pitam se koliko li je dobar ovaj kristal i hoće li izdržati? Smem li ga zalepiti lepkom, hoće li vredeti? Ili da pustim da život tera svoje, možda čaša i treba ponekad da pukne, a emocije se razlete, jer možda im je gužva i možda se guše…

Za dan dva, punim četrdeset. I prvi put me je nekako strah. Dok si klinac raduješ se svakom novom. Moje su obeležila druženja u 25 kvadrata, domaći sendviči sa kiselim krastavcima, Novi fosili, Tajči, Magazin, Kajli i Džejson Donovan, i neizbežna Madona, a onda kako smo rasli Nirvana, Zabranjeno pušenje i svi ostali aktuelni u tom trenutku. Sećam se izleta i druženja, slušali smo u toj osnovnoj i densere, jer ipak su to bile devedesete, i Tomu i Silvanu, ma nema šta nismo. Ali odoh sa teme skroz.

Htedoh da kažem da je moje detinjstvo, i osnovnu školu, kada sad to malo bolje pogledam, uprkos sankcijama, ratovima u okruženju,  i svim nemilim događajima, obeležila boja bezbrižnosti. Naivnosti koja me i dan danas prati. Svi su bili sjajni, svi su bili dobri, ja sam bila vesela uvek, spremna za pesmu i šalu. Zaljubljivali smo se i odljubljivali na svakih pet minuta, šetali po našem kraju kao da je ceo svet, jednog leta bili smo dizelaši, drugog padavičari, hodali smo naslonjeni jedni na druge i držali se čvrsto.

Srednja je bila čini mi se prva greška, koju sam napravila. Htela sam neke druge svetove da živim, predmete da učim. Ipak, majka je bila jača, a ja sam bila poslušno dete. Ali i srednja je iznedrila neke divne ljude, situacije, mesta, uprkos svim onim sranjima u kojima smo živeli. Sada mi je smešno kad se setim, ali da, jesmo preživeli bombardovanja zemlje, skrivali se po skloništima, čekali roditelje koji su išli na posao. Da sam negde na zapadu, samo ovo bi bilo dovoljno psihoterapeutu da ceo život radi sa mnom. Ma sa svima nama. 

Pa jedva čekaš osamnaesti, pa ideš sa proslave na proslavu a niko ti ne kaže da godine imaju taj ružni manir da lete i dok trepneš već si odrastao. I bezbrižnosti ima sve manje i manje.

Posle je došao studentski život. Onaj pravi. I prijateljstva i ljubavi za ceo život, učenja i žurke, i cimeri i ilegalci, i zaludna sanjanja i razgovori do pet ujutru. O ljubavi. O životu. I slobodi.

Odjednom neke druge stvari nisu više bile važne. 

Olako data obećanja, poput onog baki dolaziću stalno da te vidim, ili mi smo najbolji prijatelji pa nejavljanja prvo dva dana pa dva meseca dok skroz ne prestanu…

Pa prvi poslovi, pa saznanja da iako si najbolji to nije dovoljno, pa svi oni koraci i putevi kojima mahom svi prolaze…

Svi kažu da je to život, prijatelji dolaze i kristališu se godinama, kao i naše želje i nadanja. Draga lica odlaze sa ovog sveta sve češće i češće, lica koja pamtiš iz detinjstva, i tek odjednom shvatiš dovraga, da ljudi stare i menjaju se a sa svima njima i ti. Gledaš roditelje i svaki put se začudiš što su stariji i stariji. A ti se nerviraš oko kakvih gluposti. Da nađeš posao. Da zadržiš posao. Dok se ona knedla iz grla lagano kreće po tvom telu. Pravi ti grčeve u stomaku. I ako se ne čuvaš  postaje okidač za razne bolesti, pogrešne misli i ista takva dela.

Ali najbitnije od svega je da uvek imaš najmanje dve opcije. Da se prepustiš centrifugi života, i žališ za propuštenim pozivima, prilikama, životima, i da se polomljen vucaraš ponaokolo kukajući na sav glas…. Ili da sve shvatiš kao igru, kao ples, kao nešto što je nažalost takvo, ali i kao nešto na šta ti sigurno delom možeš da utičeš.

Kada sam napunila 39, shvatila sam da ja želim biti ja, ono što sam sanjala i ono što sanjam i dalje. Izabrala sam da ja sebi budem na prvom mestu. Pa onda dete i muž. Mada i dalje se na tom prvom mestu ponekad guramo, ali shvatili su i oni: Srećna mama je dobra mama.

Rekla sam sebi tada: Uspori. Ništa ti neće pobeći. Diši. Punim plućima. Reci na glas šta te nervira i žulja. Plači kada ti se plače. Daj otkaz ako ne možeš više. Upiši balet, to sanjaš od kad si bila mala devojčica. Sipaj sebi piće, izađi u provod sa prijateljicama, izađi u šetnju sa mužem. Napravi piknik sa detetom čak iako je kiša, ako si mu obećala. Pozovi svoje, svaki dan. Seti se nekih ljudi, skloni se od nekih ljudi. Smej se što više. Piši.

Rekla sam sebi tada: Hajde neka ti ova 39-a bude priprema za četrdesete. I cele godine vežbam i vežbam…Ali iskreno, evo plašim se.

Plašim se da neću uvek uspeti izaći čitava i cela iz mašine života. Da ću biti prokleta nesparena čarapa, i da ću zalud tragati za onom drugom koja je magično nestala u veš mašini. Da ću pogrešiti. A već sam u godinama kada nije vreme za greške. Da neću pružiti dovoljno sebe. Da neću dati sve što mogu. Da će me proklete emocije slomiti ponekad. Da neću moći, stići, znati… Da ću postati dosadna, poput onih starih tetki kojima smo se smejali kad smo bili deca. Da neću razumeti mnogo toga, svoje dete, muža, sebe… Da će me drmnuti kap ili izjesti kakav rak, od previše nerviranja i razmišljanja. I da me niko neće pamtiti posle.

Plašim se kao da se sa 40 završava život, a kažu mi da debelo grešim… i da tek počinje… i sve ja znam to, ali znate šta…

Za dan-dva krenuće čestitanja i želje, a do tada ću sve ove strahove, opravdane ili neopravdane čvrsto uvezati u jednu kutiju i skloniti je u podrum. I dok budem duvala svećice poželeću samo da sam bezbrižna kao što sam bila nekad. Kad sam bila mala. I da su svi dragi ljudi što duže uz mene i ja uz njih. I izabraću da živim život i uživam.

Biram sreću. I ljubav. Dobru muziku i vino. Da u baletskim patikama vežbam develope i rond, i učim da plešem adađo… Biram da ne budem glupava čarapa. Ni ona izgubljena ni ona poderana. Biram reči. I ljude. I pazim na obećanja. I biram da ne mislim previše. Ni i poslu. Ni o godinama. Niti o onome što me tišti.

Jer biram da uživam. Nebitno je da li imam 40 ili duplo više.