Zbogom Australijo!

U mom dnevniku, datiranom na dan od pre nekih 20 godina, stoji moja iskrena, naivna želja, da se što pre preselim u Australiju.

Smislila sam sebi i novo ime: Meri, i došla na ideju da se bavim unosnim poslom čuvanja ovaca, vođena onom dečijom pesmicom Mary had a little lamb, kao i pričama onih koji su odavno otišli i bili oduševljeni činjenicom da će sa najkasnije 45 godina u zasluženu penziju.

Dobro, priznajem gledala sam i Nestašne godine, bila zaljubljena u Drezika, a od malena opčinjena Džejson Donovanom i Kajli. Tamo je okean bio na pet minuta od svega, u mojoj glavi leto je bilo stalno, a kod nas se nije nazirao kraj nemilim događajima( čitaj: ratovi, sankcije, kriza, nemaština, bombardovanje itd.).

Mama je imala nekog rođaka tamo, i rasla sam u ubeđenju da ću kad tad posetiti taj raj na zemlji, družiti se sa koalama i kengurima, naučiti surfovati… i ostati živeti tamo.

Nešto kasnije kako sam rasla, ipak Australija je pala na drugo mesto, jer mi se Novi Zeland činio kao bolja opcija, a onda na treće, pa peto, da bih na kraju skroz i zaboravila na taj nazovimo ga dečiji san.

Više cilj nije bio otići i ostati, već možda nekad, ako me put nanese u te krajeve, posetiti tu daleku zemlju, i proveriti da li je sve onako kako sam maštala. S vremena na vreme stigla bi neka tužna priča iz tog kraja, poput otišla je neka tamo, ovde kod nas završila fakultet, a tamo pere sudove u restoranu, ili poput priča kako se naši ljudi tamo druže uglavnom sa našim ljudima tamo, jer se oseti jaz između nacija i kultura, i da koliko god mi bili sjajni i pametni i divni, za “njih” i dalje predstavljamo neki jadni mali treći svet.

No, nisam se puno obazirala na te priče. Vodila sam se parolom neko se snađe, neko ne, a i iskreno, nije da ću živeti tamo, pa da me se tiče. I tako… Na polici sa knjigama ostalo je i dalje da stoji ilustrovano TeNeues izdanje sa fotografijama iz Australije, a u moju odbranu, jer znate već o čemu ću dalje pričati imam i fotke Novog Zelanda, a u dečijoj sobici drvena kutija na kojoj piše: Prilog za Australiju, u koju sa vremena na vreme ubacimo ponešto, jer smo dete i ja zamislili da posetimo i volontiramo u Zoo vrtu pok. Stiva Irvina.

Danas sam sa police skinula knjigu o Australiji. A sa kutije sam skinula natpis, i dodala novi: Za letovanje. Spremila sam i priču za dete, jer moram mu objasniti da jedan njegov san neće biti ostvaren.

Pokušaću sa poređenjem, kako je jednom svetski poznatom “dečaku”, koji je imao samo jednu želju da igra tenis i pobeđuje, ista ta obećana zemlja Australija rekla ne.

Ja Novaka toliko volim i obožavam, kao i pretpostavljam većina Srba. Ipak, ja sam od onih što njegove mečeve više ne gledaju, jer sam shvatila da se nerviram toliko kao da mi rade o glavi. Proslavim svaku pobedu, odbolujem svaki poraz, i možda je nekome smešno, ali stvarno sam ponosna što živimo u njegovo vreme. Jer je u tenisu neprikosnoven.

Da je vlada Australije rekla NE Novaku pre putovanja, verujem da bismo svi to prihvatili mirno. Da mu nije odobreno izuzeće, isto tako. Pravila su pravila i za sve jednako važe. Zar ne? Ili ipak ima razlike ako si iz neke nebitne male zemlje, a pri tom si broj jedan? Možda Nole ne bi imao problem da je rođen u Britaniji, Španiji ili kojoj drugoj zemlji, svetski priznatoj?

Ili da se vakcinisao? Samo da se vakcinisao. Pa okačio sliku sa svetskim moćnicima i pozvao sve da se vakcinišu. Tada ne bi bio problem ni da deset dana nakon korone dođe u Australiju, i igra na turniru. Poput onog…znate već koga.

Ali ne. Došao je, jer su mu dozvolili. A onda su ga pustili da se deset dana koprca, poput umiruće ribe, vraćajući ga na kratko u kofu sa vodom, ne bi li i dalje živeo, dok su sa strane pripremali roštilj. I eto ga, jutrašnji epilog, Sinoć sam bila jedna od 85560 ljudi koja je pratila izlaganje na suđenju. 

I ako ćete iskreno, bila je to takva sprdnja i serviranje gluposti, da sam se zapitala: Da li je moguće da se ovo dešava u jednoj demokratskoj zemlji? U jednoj obećanoj zemlji? Nekakav glasić u mojoj glavi viknuo mi je: Obećanoj zemlji za kriminalce i ubice iz Velike Britanije, ali rešila sam da ga ignorišem. Ako su oni nefer i politički nekorektni, ne moraš ti Jelena biti ista takva. Plus si htela da ideš tamo. 

Ali prvi put sam, gledajući jedan sudski proces shvatila da nije sve kao u serijama ili filmu. I štošta bih im rekla. Neko je na društvenim mrežama poželeo da izgore u celosti, uz komentar oko za oko, zub za zub. Zlurado, rekli su neki drugi. Ništa manje od onoga da je Novak kralj antivaksera i javna pretnja narodu Australije. Da je trajalo malo duže, ispao bi Nole kriv i za sve ratove i glad u svetu. 

Imala sam u svojoj glavi hiljadu prigovora, ali negde na pola sam shvatila da i taj postupak ima svoj tok i ide utvrđenim procesom i redom. Ne bi pomoglo ni da se ceo onaj deo vakcinisane Srbije sinoć izjasnio da Novaka voli i obožava ali je i vakcinisan. I da smo mi svi valjda u najmanju ruku odrasle osobe koje samostalno donose odluke i na koje ne može tek tako olako da utiče niti Novak niti bilo ko drugi. Izvini Havijere (H.Barden), nema veze što možda više voliš nevakcinisane, ovo je ipak moj život i odluka. I baš zato ne idem okolo i ubeđujem druge da se vakcinišu ili ne.

Ne bi pomoglo ni da je Nadal ispao čovek pa rekao evo ja sam došao malo ranije, prebacite na mene koji nišan. Jer nije po pravilima ni to.

Niti da su kenguri progovorili, kad već ATP nije, kao ni drugi teniseri. Možda da su emu ptice, sa svojim zakržljalim krilima poletele, sve sa natpisima: We stand with Novak! 

Odlučeno je mnogo ranije nego što se sve i desilo. Ne bi pomogli ni orkani ni smak sveta. Ali ako je za utehu, sve ovo pomoglo je nama, da shvatimo da je nažalost politika u svemu, i da vidimo uživo licemerstvo jedne zemlje, i možda shvatimo da iako za sebe mislimo da smo nebeski narod, nismo dalje od onih jadnih Aboridžina, vezivanih lancima oko vrata*.

A pomoglo je i meni, da konačno prestanem da žalim što nisam krenula trbuhom za kruhom i obrela se u toj demokratiji, jer sa mojim razmišljanjem ne bih stigla dalje od onog “hotela” za imigrante. I nikad se ne bih zvala Meri. I videla ovce.

Tako da zbogom Australijo, ostaj nam samo daleka i da nikad više ne čujemo za tebe.

*(…Postojala je uobičajena, iako uglavnom neformalna praksa, da policija na konjima hvata i zatvara Aboridžine, uključujući žene i decu, i sklanja ih sa polja na kojima su živeli. Njihovo prisustvo je navodno, ugrožavalo ekspanziju stočarske industrije. Od 1880-ih do 1940-ih, stotine Aboridžina su bili vezivani lancima zbog navodne krađe stoke. Tako vezani su u kolonama odlazili sa svoje zemlje. Neki su hodali i do 400 km. Prsten koji im je stavljan oko vrata težio je 2,4 kg. Oni ispred policijskih stanica, ponekada bi bili vezani i za kariku pričvršćenu za zemlju… ceo tekst na https://www.google.com/amp/s/nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/zanimljivosti/amp/a38313/Aboridzini-u-lancima-u-australiji.html